 |
Кроз слаба врата упале сумњу:
„Земљо ти си најлепша играчка у мојој соби?!“
Изнутра визују два округла сјаја, архитектуру птица,
боје играчака, богумилске песме...
Памте осећање света, „снег, вешала,
обешењака у ланеној кошуљи“,
самотни глас у заједничкој успомени –
глад нових путовања.
Властитих слова се не могу надостити
Или ће реч укротити песника –
Гладан вук осећа крв издалека!
Небојша Ђорђевић
 |
Нема коментара:
Постави коментар