 |
није чудно
што се много пише а премало чита
оно чег’ се гнушаш то те и инспирише
све је ту у инат Љепоти
док трепнеш
да те у неистину у горчину обуче –
пишеш и времену се искрадаш
у бајку прерушеном
Љепота је ствар невиђена
заборавиш на вријеме и дозива те
оно не дозвољава
да је сањаш док ходаш
јер не познаје домашаје сна
што се стварном надом мјере
 |
гугут неба и пјев трава
у загрљај зове
безазленост шаренила
појмове расвјетљава –
нијемост камена
говор извора ломне брезе
енергија крви од стварања ври
не мари за вријеме
бесмртне свитке порађа
из седефасте свјетлоти
радосне шкољке ничу
у свиралама дана
у кљновима птичјим
исповиједам се тишини
проливеном говору Љубави и
миром у њедрима
безмјерјем бродим
Љиљана Вујић Томљановић
 |
Нема коментара:
Постави коментар