 |
Кад потрошимо вид
Гледаћемо се преко таме
Што је више слијепих
Дан је пунији мрака
Ко ће тужном оку
Вратити изгубљени сјај
Ако тама завлада свијетом
Треба ићи до на крај пада
Пад је свјетлост
У устајању скривена
 |
Сјећам се из младости
Уских дрвених степеница
Испод музејске зграде
На чијем се врху окупило
Неколико средовјечних госпођа
Сатима расправљајући о неважним стварима
Говор се руши у звоно на оближњој цркви
Које се оглашава најјаче што може
Сачекам тренутак
Додам осмијех на лице
И кренем горе
Сиђите да се попнем
Госпође се једна у другу загледаше
Без иједне изговорене ријечи и покрета
Мирно посматрајући размак између степеница
Примијетила сам да им се не жури
 |
Када сам усамљена
Најчешће надрастају ме мисли
Па скупа путујемо
Обилазећи опасна мјеста
(Не размишљајући о повратку)
Утискујем стопала у ријечи
Ријечи у младо дрво
И са пропланка гледам
Како расту младе наде
Са важним положајем на свакој грани
Које ме увијек знају чекати
Управо у часу
Кад помислим да нећу стићи
 |
Наспрам мене у купеу број један
Брзог воза на релацији
Љубљана Београд
Сједи десетогодишњак
Изговарајући реченице које су
Издржале све радости и страхове пута
Кад порастем бићу Градитељ пруга
Да сви на свијету путују брзо и једноставно
Кроз разапете тунеле испод планина
У сусрет птицама растављеним од гнијезда
Да се возимо преко слова кад Ријеч буде мртва
Кроз унутрашње грађевине књига
Напокон неко да нам улови душу
Да је узгаја у свом тијелу као у човјечјем
Бићу мали Градитељ пруга
Да не гледам смртне трагове
На цестама од којих смо побијеђени
И прегажене кораке које сам јутрос чуо
Како силазе низ степенице
Јованка Стојчиновић Николић
 |
Нема коментара:
Постави коментар