 |
| Мирослав Б. Душанић: Моја Лидија |
Патим, Лидија, од страха од судбине
Патим, Лидија, од страха од судбине.
Лаки камен што на тренутак подигне
Глатке точкове моје кочије, срце ми на земљу
Обара.
Све што прети да ме измени
Па макар било и набоље, мрзим и избегавам.
Нека ми богови оставе мој живот занавек
Без обнављања.
Мојих дана, већ нек и једно и друго промине
А ја да останем вазда готово исти; да ка старости
Мирно корачам као што дан улази
У сумрачје.
Фернандо Песоа
 |
| Матеја Душанић: Мама и тата |
3 коментара:
Поздрави, драги Душанићи!
СТРАХ
20
Брине ме што се овакав кљакав,
никакав,
окрећем прошлости.
Вероватно је то по инерцији.
Моја је прошлост већа од будућности.
Мислим по габариту.
Кабаста.
И незграпна.
Тешко је и носим.
Све теже.
Онолика прошлост,
а нема човек за шта да се ухвати.
И она се понаша по теорији релативности.
Њена маса одређује њену
моћ гравитације.
У стању је да смота цео живот
и да последњим возом оде
без мене у будућност.
Ето шта ме брине.
Опет ме хвата паника.
А када је женско поред мене
Осоколим се.
Драги пријатељу,
Ову пјесму сам извукао на "свјетло дана". Није лијепо да "чами" као коментар и "чека на случајног пролазника"... Поезија "жуди да се чита"...
Захвалан!
Постави коментар