 |
ОПЕТ ТО, МАЛО ДРУКЧИЈЕ
Најстарије и највеће дрво које је својим очима видео, беше - храст Запис у Љешници.
Беше то давно, док је био дечак, крајем шесдесетих година ХХ века. Водиле су га на сабор у манастир Тумани, код Голупца, уочи Велике Госпође, његове старије рођаке, сестре. Ишло се пешке преко Пека, кроз суседно влашко село Љешницу, уз Љешничку Реку, преко Црног Врха... Тада виде први пут љешнички Запис, усред ливаде крај Реке, ограђен прошјем. Који је својом крошњом бацао сенку преко читаве ливаде и пута. Чинило му се да његово стабло не би могло обухватити ни коло читавог једног првог разреда од тридесетак ђака.
(Када је исти храст видео четрдесет година доцније - лета 1999. године, учини му се мањи; па ипак, он је и даље стојао величанствен и озеленео, иако је било и грана неолисталих. Веће дрво видео није. Нико не зна његову историју, осим његових годова, али пошто је посвећено дрво, пошто се није осушио, нико не зна његову старост до њега самог. Сигурно је да има више од хиљаду година...)
Јесен 1999. године. Четврт века је прошло од августа 1975. године. Помрли су, како је чуо, пре десетак година, и деда Секула Сенковић, и Господин Северац, незванични Летописац Хипербореје - никада им није обишао гробове ни однео цвеће. Последњи пут је путовао у Кучево, ако се не вара, за време бомбардовања Југославије, априла месеца ове године. Ишао је са својим остарелим оцем на сточни пијац, на коме су продавали само једну краву, из чијег вимена није могло да се помузе млека ни за четири шоље беле кафе! Варош је била у склоништима, увукла се као пуж у своју кућицу. Брегове је покрила јутарња сребрнаста магла, као и његову косу први снег година.
Сетио се, наравно покојног деда Секуле, и Господина Северца, и оног његовог аманета: да покуша да се такмичи са духом једног покојника (Николаја Гогоља).
Хоће ли то покушати? Има ли у њему снаге да се такмичи са најврснијим духовима и да победи неумитну силу пропадања?
Мирослав Лукић
/ДЕЛА, Вечити чудесни коренови; Књ. 19 Ковчег безразложних успомена; Посебно издање ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију: издавач Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд/
Најстарије и највеће дрво које је својим очима видео, беше - храст Запис у Љешници.
Беше то давно, док је био дечак, крајем шесдесетих година ХХ века. Водиле су га на сабор у манастир Тумани, код Голупца, уочи Велике Госпође, његове старије рођаке, сестре. Ишло се пешке преко Пека, кроз суседно влашко село Љешницу, уз Љешничку Реку, преко Црног Врха... Тада виде први пут љешнички Запис, усред ливаде крај Реке, ограђен прошјем. Који је својом крошњом бацао сенку преко читаве ливаде и пута. Чинило му се да његово стабло не би могло обухватити ни коло читавог једног првог разреда од тридесетак ђака.
(Када је исти храст видео четрдесет година доцније - лета 1999. године, учини му се мањи; па ипак, он је и даље стојао величанствен и озеленео, иако је било и грана неолисталих. Веће дрво видео није. Нико не зна његову историју, осим његових годова, али пошто је посвећено дрво, пошто се није осушио, нико не зна његову старост до њега самог. Сигурно је да има више од хиљаду година...)
Јесен 1999. године. Четврт века је прошло од августа 1975. године. Помрли су, како је чуо, пре десетак година, и деда Секула Сенковић, и Господин Северац, незванични Летописац Хипербореје - никада им није обишао гробове ни однео цвеће. Последњи пут је путовао у Кучево, ако се не вара, за време бомбардовања Југославије, априла месеца ове године. Ишао је са својим остарелим оцем на сточни пијац, на коме су продавали само једну краву, из чијег вимена није могло да се помузе млека ни за четири шоље беле кафе! Варош је била у склоништима, увукла се као пуж у своју кућицу. Брегове је покрила јутарња сребрнаста магла, као и његову косу први снег година.
Сетио се, наравно покојног деда Секуле, и Господина Северца, и оног његовог аманета: да покуша да се такмичи са духом једног покојника (Николаја Гогоља).
Хоће ли то покушати? Има ли у њему снаге да се такмичи са најврснијим духовима и да победи неумитну силу пропадања?
Мирослав Лукић
/ДЕЛА, Вечити чудесни коренови; Књ. 19 Ковчег безразложних успомена; Посебно издање ВЕЛИКЕ МАГАЗЕ Алманаха за живу традицију, књижевност и алхемију: издавач Едиција ЗАВЕТИНЕ, Београд/
 |
Нема коментара:
Постави коментар