 |
| Мирослав Б. Душанић |
КРАЈ ВЕКА, ЕПИТАФ
Обележен тамом, заслепљена вида,
у самртном часу век сакрио лице;
кућни светац болно јаукне са зида,
ужарена кућа изрони из тмице.
У општем беспућу полуделе речи,
па уместо слова казујемо бројке.
Запаљене свеће, у душама јечи:
оболеле вође кроје нам обојке.
Док мудри учитељ, више правде лишен,
у зебњи прориче неизбежне зиме —
још неуки дијак епитафе пише.
Када оду војске и када све мине,
за надгробне плоче кад остане име
хоће ли се неко срамити истине?!
Радослав Вучковић
/РИЈЕЧ, Часопис за књижевност и културу, број 3-4, година VI, јесен-зима 2013; Брчко дистрикт БиХ/
 |
2 коментара:
Уместо коментара
ОВДЕ ЛЕЖИ ВУКОБРАТ ВЛАЧЕВИЋ
РАБ БОЖЈИ
А ОВО УРЕЗА СИН МУ РАДОЊА
ТУГО МОЈА
А КО ЛИ ЋЕ МЕНИ
(Епитаф са надгобног споменика крајпуташа)
И ја се дивим крајпуташима... Преписујући их по Босни и Херцеговини
Мак Диздар постаде пјесник...
Постави коментар