 |
| Мирослав Б. Душанић |
Не знам, и не знаш, не схвата ни дебло,
само се грана, корен свој осећа,
рашта је крдо на цичи прозебло,
шта греје биље снегом до пролећа.
Не зна кртица слепа куда рије,
ни жаба влагом парења занета,
ни ко оцрта круг им од раније
не знају сунце, ни ова планета.
Само улицом, низ пешачке зоне,
као радаром да су навођени,
пешаци, јатно, у нигдину роне,
проникли тајну за шта су рођени.
Владимир Јагличић
/ИСТОК, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Књажевац, број 5-6, година II, јануар-јун, 2015./
 |
Нема коментара:
Постави коментар