Мирослав Лукић – Белатукадруз: ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

ГЕНЕАЛОШКА СКИЦА

То је било пре почетка,
Када није било ове реке,
Овог спруда,
Овог дрвећа,
Ове бистре воде,
Ових риба,
Ових пањева,
Ових жила,
Ових јова и брестова.

Овде је било само небо, без краја.
Овде је било дно мора, без краја.

Није постојало ништа више,
Није било звука, ни покрета.

Само небо и море,
Дубина и дух дубине,
А ово су његова имена: Бела, Тукадруз,
Вир, Расуденац.

И њему није дато, као ма ком другом, да говори у своје име.

Нити он може да приповеда своју легенду.

Јер дубини и духу дубине није поверено да негује
своју величину, већ величину самог стварања.

Мирослав Лукић – Белатукадруз

/MONS AUREUS, Часопис за књижевност, уметност и друштвена питања, број 44; Смедерево 2014./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић