 |
Мирославу Душанићу
И где год да коракнем живот
и где год да станем смрт.
Две стране исте медаље,
два образа на једном лицу,
а нигде пут нит беспут,
камен на камену.
Све иза и испред
сан ил’ слутња,
хроноцид.
Светлу прошлост убити
у име блиставе будућности
ил’ будућност са земљом сравнити
да би се сачувало оно што би?
А где је трен у ком јесам,
у ком јеси у основи и потки дисања
уденут као осиљка чичка у пређи двонитној?
Куд се дену садашњост,
пасторка потиснутих хтења и жеља?
Зашто је толико тешко стати на пола корака од ничега
и признати себи у себи изгубљеном у лавиринту замућених погледа
где бол надјачава вапај живота и крик у чијој је клици смрт?
Превише одговора у симболима, у знаковима, у речима,
а довољно је само стати и загледати у црнило зенице перунике
да се све само од себе каже и да се само у себи оћути.
Нада Петровић
 |
Нема коментара:
Постави коментар