 |
Приградски воз јури кроз пустињу вила
као бодеж, који за срцем само жуди.
Из звучника допирао глас неког диктатора
а веверица скакала с гране на грану,
бежећи од мог погледа.
Крај лета, тешке шишарке кедрова,
калуђерица у дебелој, мркој ризи
смешка се као неко ко све разуме.
Над уљаном површином рибњака јуре вилини коњици,
чамци плове нагнути и тону у пурпуру поспаног сунца,
жега додирује сваку ствар и кожу као цариник,
поштар дрема на клупи, из кожне торбе
просипају се ласте писама, у трави топи се сладолед,
кртице праве хумке у знак сећања на витке јунаке,
које нико неће препознати. Тамно дрвеће над нама а између њега
зелено пламење.
Долазе септембар, рат, смрт.
Адам Загајевски
/Превела са пољског: Бисерка Рајчић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар