 |
Сан каплара Белића
Једанаестог дана, тешки и чувени маршеви албанског другог одреда завршавани су маршем Драч – Тирана.
Приморјем, но по излоканом и каљавом путу, кретали смо се крајњем циљу наших маршева, јер су нас тврдо уверавали, да ћемо у овој, после Драча, најпријатнијој вароши Албаније остати као стална посада. Међутим, иако су знали да их тамо чека дужи одмор, слабији војници маршовали су ћутећи и уморно. Зачеље колоне отезало се све више и више, и изнурени од напора војници свраћаху ван пута, већ после неколико километара, да се одморе и прикупе нову снагу. Баш на половини пута био сам позван од команданта одреда, који ми издаде ово наређење:
– Са двадесет одабраних војника задржите се на овом месту, и тек кад будете пропустили и последњег заосталог војника, крените се напред за одредом. Скрећем вам пажњу, да су на овом путу мештани убијали наше заостале војнике из првог одреда, који је, пре неколико дана, овуда прошао. Пазите!
Пошто сам одабрао и одвојио људе, остао сам на путу неколико часова. Заостали војници, које сам храбрио, прикупљали су се и пролазили поред нас, заморено, гегуцајући. Можда се одред налазио близу циља, кад сам се ја са својим људима кренуо, и без икаквог узнемиравања маршовао лагано по тамној ноћи, која је наступила.
Зауставио сам се тек пред саму поноћ и одлучио да ноћим поред пута код једне кућице, која се близу друма у помрачини беласала. Сматрао сам да ћу правилније извршити наређење командантово ако не стигнем одмах у варош близу које смо се налазили, већ ако ноћ проведем на путу.
Пошто сам одредио стражарска места и издао потребна наређења, изаберем једно месташце поред зида оне кућице, легнем и убрзо, јер сам био уморан, заспим. Али већ после пола часа тргоше ме из тврдог сна ужурбани и збуњени гласови мојих војника. Скочим што сам пре могао и угледам војнике око мог одличног каплара Белића, који се бацакао и ногама и рукама и који је бунцао. А кад смо га са тешком муком савладали, умирили и расанили и кад је потпуно дошао к себи, он нам, нешто стидљиво, исприча овај свој баш нимало чудноват сан:
– Чувам ја, као, овце на ливади, и то овде негде у Албанији. Свирам, као, у свиралу, а нигде никог, осим стада и мене, нема. Одједанпут нагрнуше са две стране Арнаути, наоружани пушкама, а међу њима и пуно неких жена. Кад, не постаја дуго, а они поскидаше пушке и почеше пуцати. Простреше се по земљи мртви и жене и људи, а после не знам шта би јер ме ви почесте дрмусати те се пробудих.
Чим сам саслушао сан, ја са извештаченом срдњом покарах каплара Белића што нас је узнемирио и наредих да се људи умире и да понова легну.
Пробудио сам се кад је већ било добро свануло. Погледам, потом, око себе и видим да смо провели ноћ усред једног малог сеоског гробља. Она кућица, што се синоћ беласала у мраку, била је гробница. Четири бело окречена гроба били су поређани један поред другог. Усред гробља неколико кипарица уздизали су се високо и достојанствено...
За непуни час стигли смо у варош где сам одмах команданту рапортирао: да ми се ништа особито није десило и да сам довео војнике исправно.
Месец дана касније, на путу из Тиране за Драч, код села Кашара, чувени одметник Сулејман-бег са друштвом беше убио нашег наредника Лаловића и редова ђачке чете, учитеља и пуковског писара Средојевића, који су службеним послом ишли у Драч. Поводом овог случаја наређено је нашој чети да разоружа неколико села око Тиране.
Једно послеподне, за време док су се војници одмарали, позва ме наш тумач, кога смо повели, да свратимо у једну оближњу кућу и видимо једног чудног и повученог старца, који је имао близу сто година.
– Вреди вам доста да га видите и чујете – рекао ми је тумач Алија Нухбеговић.
Затекли смо старца крај ватре, која је тињала у средини мрачне и непријатне собе. Мали, погурен, симпатичан и потпуно ћосав чичица пушио је и покушао да устане кад нас је угледао. Разумео сам кад му је Алија, поздрављајући га и дајући му знак да седне, рекао:
– Ово ти је српски официр. Хтео је да те види и да поразговара.
Он проговори са руком на срцу:
– Живео! И нека му алах да што жели. Слушао сам много доброга о Србима.
А Алија, пошто ми ово преведе и пошто седосмо пред старца, рече:
– То ти је, господине, стари Ђоктула Абдула из Кашара. Откако му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен старац.
И обраћајући се њему упита га:
– А би ли нам стари приповедао своју несрећу, после које, тако затворен, чамиш у својој кући и мрзиш на овај народ? Знам, валах, да ти је тешко причати, али причај ради господина.
Стари повуче много дима из своје цигаре, па вртећи главом и чинећи устима као да срче чорбу, одговори:
– По, по, по. Испричаћу, да би знао господин какав смо ми народ. Јест... јест, треба да зна. Ево, то је овако било: женио сам сина, хтео сам да га усрећим и себе да усрећим. У Комзи, једном селу тамо код Кроје, био ми је пријатељ, један поштен кмет, који је имао кћер младу, лепу и честиту. Ја сам је изабрао за свог сина, здравог, кршног Рустема. Ретко је кад било таког весеља и радости у Албанији као у богатом дому мога пријатеља, одакле смо се, после венчања, кренули нашој кући у Кашаре. Успут смо певали и клицали, а свирали нам тирански чочеци. Одједном, на лепом и чистом дану, угледасмо гомилу људи и жена, који су нам ишли у сусрет. Загледасмо боље: то су били други кићени сватови сина доброг Јусуфа Кадне из Туњана са младом из нашег села Кашара... Ох... То је било поред пута близу вароши, кад се свадбе сретоше. Наши су махали главама оним другим сватовима да се склоне и обиђу, јер не ваља да се младе виде. Они су опет давали знаке нама да им се склонимо. Али се нико не склањаше. Тада смо им ми отпочели претити, а они нам одговорише исто тако претњама. И како смо били тврдоглави и једни и други, а пушке нам беху о раменима, ми их поскидасмо једновремено, несвесно, као по команди, и на несрећу и нашу и њихову. Пушке плануше и крв се проли. Зачас, и међу првима, младе и младожење беху мртви, ваљаху се у својој младој крви. Је ли видео господин оно гробље поред пута где су кипариси... Хм...
И старац се стресе и настави:
– Покажи, Алија, кад онуда прођете. У кућици сахранили смо младенце, малочас бујне, румене, пуне живота. Тамо је мој син, мој Рустем; а седамедесет и четири гроба око кућице, то су сватови, они из Комзе и они из Кашара, наши и њихови. Ја сам остао жив на своју несрећу, а стари и добри Јусуф одмах је полудео, па је умро после кратког времена. благо њему. Ето реци, Алија, господину: такви смо ми. Док сам могао, ишао сам на гробље. Сад не могу, стар сам. Има само од свадбе педесет година... Долазе ми људи и причају да је војска српскога цара добра, племенита. Нови цар, да га алах поживи, умириће нам крв.
Старац је још говорио, док сам се ја и нехотице сећао високих и достојанствених кипарица у гробљу, крај пута, где смо ноћили, и сна мога каплара Белића.
Драгиша Васић
/Прича и илустрација преузети из ОМАЈА - књижевни лист, број 2; Велика Плана, лето 2008./
Једанаестог дана, тешки и чувени маршеви албанског другог одреда завршавани су маршем Драч – Тирана.
Приморјем, но по излоканом и каљавом путу, кретали смо се крајњем циљу наших маршева, јер су нас тврдо уверавали, да ћемо у овој, после Драча, најпријатнијој вароши Албаније остати као стална посада. Међутим, иако су знали да их тамо чека дужи одмор, слабији војници маршовали су ћутећи и уморно. Зачеље колоне отезало се све више и више, и изнурени од напора војници свраћаху ван пута, већ после неколико километара, да се одморе и прикупе нову снагу. Баш на половини пута био сам позван од команданта одреда, који ми издаде ово наређење:
– Са двадесет одабраних војника задржите се на овом месту, и тек кад будете пропустили и последњег заосталог војника, крените се напред за одредом. Скрећем вам пажњу, да су на овом путу мештани убијали наше заостале војнике из првог одреда, који је, пре неколико дана, овуда прошао. Пазите!
Пошто сам одабрао и одвојио људе, остао сам на путу неколико часова. Заостали војници, које сам храбрио, прикупљали су се и пролазили поред нас, заморено, гегуцајући. Можда се одред налазио близу циља, кад сам се ја са својим људима кренуо, и без икаквог узнемиравања маршовао лагано по тамној ноћи, која је наступила.
Зауставио сам се тек пред саму поноћ и одлучио да ноћим поред пута код једне кућице, која се близу друма у помрачини беласала. Сматрао сам да ћу правилније извршити наређење командантово ако не стигнем одмах у варош близу које смо се налазили, већ ако ноћ проведем на путу.
Пошто сам одредио стражарска места и издао потребна наређења, изаберем једно месташце поред зида оне кућице, легнем и убрзо, јер сам био уморан, заспим. Али већ после пола часа тргоше ме из тврдог сна ужурбани и збуњени гласови мојих војника. Скочим што сам пре могао и угледам војнике око мог одличног каплара Белића, који се бацакао и ногама и рукама и који је бунцао. А кад смо га са тешком муком савладали, умирили и расанили и кад је потпуно дошао к себи, он нам, нешто стидљиво, исприча овај свој баш нимало чудноват сан:
– Чувам ја, као, овце на ливади, и то овде негде у Албанији. Свирам, као, у свиралу, а нигде никог, осим стада и мене, нема. Одједанпут нагрнуше са две стране Арнаути, наоружани пушкама, а међу њима и пуно неких жена. Кад, не постаја дуго, а они поскидаше пушке и почеше пуцати. Простреше се по земљи мртви и жене и људи, а после не знам шта би јер ме ви почесте дрмусати те се пробудих.
Чим сам саслушао сан, ја са извештаченом срдњом покарах каплара Белића што нас је узнемирио и наредих да се људи умире и да понова легну.
Пробудио сам се кад је већ било добро свануло. Погледам, потом, око себе и видим да смо провели ноћ усред једног малог сеоског гробља. Она кућица, што се синоћ беласала у мраку, била је гробница. Четири бело окречена гроба били су поређани један поред другог. Усред гробља неколико кипарица уздизали су се високо и достојанствено...
За непуни час стигли смо у варош где сам одмах команданту рапортирао: да ми се ништа особито није десило и да сам довео војнике исправно.
Месец дана касније, на путу из Тиране за Драч, код села Кашара, чувени одметник Сулејман-бег са друштвом беше убио нашег наредника Лаловића и редова ђачке чете, учитеља и пуковског писара Средојевића, који су службеним послом ишли у Драч. Поводом овог случаја наређено је нашој чети да разоружа неколико села око Тиране.
Једно послеподне, за време док су се војници одмарали, позва ме наш тумач, кога смо повели, да свратимо у једну оближњу кућу и видимо једног чудног и повученог старца, који је имао близу сто година.
– Вреди вам доста да га видите и чујете – рекао ми је тумач Алија Нухбеговић.
Затекли смо старца крај ватре, која је тињала у средини мрачне и непријатне собе. Мали, погурен, симпатичан и потпуно ћосав чичица пушио је и покушао да устане кад нас је угледао. Разумео сам кад му је Алија, поздрављајући га и дајући му знак да седне, рекао:
– Ово ти је српски официр. Хтео је да те види и да поразговара.
Он проговори са руком на срцу:
– Живео! И нека му алах да што жели. Слушао сам много доброга о Србима.
А Алија, пошто ми ово преведе и пошто седосмо пред старца, рече:
– То ти је, господине, стари Ђоктула Абдула из Кашара. Откако му је погинуо син, не изађе никад међу људе, а мудар је и поштен старац.
И обраћајући се њему упита га:
– А би ли нам стари приповедао своју несрећу, после које, тако затворен, чамиш у својој кући и мрзиш на овај народ? Знам, валах, да ти је тешко причати, али причај ради господина.
Стари повуче много дима из своје цигаре, па вртећи главом и чинећи устима као да срче чорбу, одговори:
– По, по, по. Испричаћу, да би знао господин какав смо ми народ. Јест... јест, треба да зна. Ево, то је овако било: женио сам сина, хтео сам да га усрећим и себе да усрећим. У Комзи, једном селу тамо код Кроје, био ми је пријатељ, један поштен кмет, који је имао кћер младу, лепу и честиту. Ја сам је изабрао за свог сина, здравог, кршног Рустема. Ретко је кад било таког весеља и радости у Албанији као у богатом дому мога пријатеља, одакле смо се, после венчања, кренули нашој кући у Кашаре. Успут смо певали и клицали, а свирали нам тирански чочеци. Одједном, на лепом и чистом дану, угледасмо гомилу људи и жена, који су нам ишли у сусрет. Загледасмо боље: то су били други кићени сватови сина доброг Јусуфа Кадне из Туњана са младом из нашег села Кашара... Ох... То је било поред пута близу вароши, кад се свадбе сретоше. Наши су махали главама оним другим сватовима да се склоне и обиђу, јер не ваља да се младе виде. Они су опет давали знаке нама да им се склонимо. Али се нико не склањаше. Тада смо им ми отпочели претити, а они нам одговорише исто тако претњама. И како смо били тврдоглави и једни и други, а пушке нам беху о раменима, ми их поскидасмо једновремено, несвесно, као по команди, и на несрећу и нашу и њихову. Пушке плануше и крв се проли. Зачас, и међу првима, младе и младожење беху мртви, ваљаху се у својој младој крви. Је ли видео господин оно гробље поред пута где су кипариси... Хм...
И старац се стресе и настави:
– Покажи, Алија, кад онуда прођете. У кућици сахранили смо младенце, малочас бујне, румене, пуне живота. Тамо је мој син, мој Рустем; а седамедесет и четири гроба око кућице, то су сватови, они из Комзе и они из Кашара, наши и њихови. Ја сам остао жив на своју несрећу, а стари и добри Јусуф одмах је полудео, па је умро после кратког времена. благо њему. Ето реци, Алија, господину: такви смо ми. Док сам могао, ишао сам на гробље. Сад не могу, стар сам. Има само од свадбе педесет година... Долазе ми људи и причају да је војска српскога цара добра, племенита. Нови цар, да га алах поживи, умириће нам крв.
Старац је још говорио, док сам се ја и нехотице сећао високих и достојанствених кипарица у гробљу, крај пута, где смо ноћили, и сна мога каплара Белића.
Драгиша Васић
/Прича и илустрација преузети из ОМАЈА - књижевни лист, број 2; Велика Плана, лето 2008./
 |
