 |
Крај зденца испред врата
липа по цео дан
нуди сенку у којој
сних многи слатки сан.
Урезах у њену кору
љубавних речи број;
у радости и тузи
увек одлазих к њој.
Дуго сам корачао
сам кроз дубоку ноћ,
и моје очи склопи
великог мрака моћ.
А гране јој шумљаху
као зборећ све у шир:
Дођи ми, пријатељу,
овде ћеш наћи мир!
Хладни дуваху ветри
шибајући мој лик,
шешир ми одлете с главе,
ал’ не чу се мој крик.
Сад је далеко место
то, где проведох век:
а стално чујем тај шум:
овде је твој мир тек!
Вилхелм Милер
/Преузето из КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, Лист за књижевност и друштвена питања, година LXV, број 1209-1210; Београд, јануар-фебруар 2013. — Пријевод са њемачког Коља Мићевић/
 |
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
Нема коментара:
Постави коментар