 |
БИТИ КАО ДРУГИ
Где год да си живео, у граду Пергаму у време Хадријанове владавине, у Марсељу за владавине Луја Петнаестог или у Новом Амстердаму колониста, знај да се можеш сматрати срећним, ако се твој живот одвијао као живот твојих суседа. Ако си се кретао, мислио, осећао исто као они и, исто као они, испуњавао оно што треба у право време. Ако су из године у годину обавезе и обреди следили једни за другима, оженио си се, одгајио децу и могао мирно да чекаш дане старости који су се назирали.
Помисли за тренутак на оне, којима је благословена сличност ближњима ускраћена. На оне, који су се много трудили да поступају како треба, да се о њима не би говорило горе него о њиховим суграђанима, али ништа им није полазило за руком, све им је ишло лоше, због невидљиве дефектности. Све док на крају не би за њихову незаслужену љагу пала на њих казна, усамљеност, и тада се више нису трудили да своју дефектност скривају.
На клупи у јавном парку, с папирном кесом, из које вири грлић флаше, испод мостова великих градова, на тротоарима, где шире своје завежљаје бескућници, на улици чатрља с неонима, чекајући ујутру испред бифеа да се отвори, свуда они, народ искључених, чији дан почиње и завршава се свешћу о губитку. Помисли како си ти успео, да чак ниси морао да приметиш такве као они, мада их је поред самога тебе било пуно. Хвали просечност и радуј се што се ниси дружио с вођама побуна. Јер у њима се такође јављало неслагање са законом живота и претерана нада, иста као код оних који су унапред били предодређени да изгубе.
Чеслав Милош
/Преузето из МОСТОВИ, Часопис за преводну књижевност, број 123-124; Београд, јули-децембар 2000. — пријевод с пољског: Љубица Росић/
Где год да си живео, у граду Пергаму у време Хадријанове владавине, у Марсељу за владавине Луја Петнаестог или у Новом Амстердаму колониста, знај да се можеш сматрати срећним, ако се твој живот одвијао као живот твојих суседа. Ако си се кретао, мислио, осећао исто као они и, исто као они, испуњавао оно што треба у право време. Ако су из године у годину обавезе и обреди следили једни за другима, оженио си се, одгајио децу и могао мирно да чекаш дане старости који су се назирали.
Помисли за тренутак на оне, којима је благословена сличност ближњима ускраћена. На оне, који су се много трудили да поступају како треба, да се о њима не би говорило горе него о њиховим суграђанима, али ништа им није полазило за руком, све им је ишло лоше, због невидљиве дефектности. Све док на крају не би за њихову незаслужену љагу пала на њих казна, усамљеност, и тада се више нису трудили да своју дефектност скривају.
На клупи у јавном парку, с папирном кесом, из које вири грлић флаше, испод мостова великих градова, на тротоарима, где шире своје завежљаје бескућници, на улици чатрља с неонима, чекајући ујутру испред бифеа да се отвори, свуда они, народ искључених, чији дан почиње и завршава се свешћу о губитку. Помисли како си ти успео, да чак ниси морао да приметиш такве као они, мада их је поред самога тебе било пуно. Хвали просечност и радуј се што се ниси дружио с вођама побуна. Јер у њима се такође јављало неслагање са законом живота и претерана нада, иста као код оних који су унапред били предодређени да изгубе.
Чеслав Милош
/Преузето из МОСТОВИ, Часопис за преводну књижевност, број 123-124; Београд, јули-децембар 2000. — пријевод с пољског: Љубица Росић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар