Николај Алексејевич Њекрасов

* 28. новембар/10. децембар 1821  † 27. децембар 1877/08. јануар 1878

* * *

Слушајући страхоте рата,
При свакој жртви боја
Није ми жао пријатеља и њихове жене, па
Није ми жао ни самог јунака…
Авај, утјешиће се жена
И пријатеља најбољи пријатељ заборавиће;
Али негдје има душа једна
Она ће до гроба памтити!
У овом претворничком свијету
И у овом свакојаком просташтву и прози
Живота
Само једне у свијету запазио сам
Свете искрене сузе
То су сузе јадних мајки!
Оне никада неће заборавити своју дјецу
Погинулу на крвавој њиви
Као што ива никада неће подигнути
Своје спуштене гране.
Пјесме моје живи свједоци
За мир проливених суза!
Рађате се у тренуцима кобне непогоде
Душевних бура,
И ударате о људска срца,
Као валови о стијене.

Николај Њекрасов

/Преузето из МОСТ, Часопис за образовање, науку и културу, година XXXI, број 197 (108 — нова серија); Мостар, април (травањ) 2006. — Са руског превео Алија Бијавица/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић