 |
| Мирослав Б. Душанић |
немам више дрва а ни уз дрва
немам ни шибице ни навиљак сламе
новине немам ни сурутку ни дуван ништа
само бројим овце на тавану
шкрипим кадгод се покренем
сећања више не постоје
на ход сам заборавио на све што је било
тај бездан у мени та ватра притајена
која ми је дисање однела
када ћутим и мирујем
и само мисли усмеравам
шкрипим и тада до бескраја
или то можда шкрипе вратнице
у овој ноћи све је помешано
слике се у моје груди сливају
а оне се круне као спарушено лишће
ледене капи однекуд на њих падају
ледене капи побегле разјареном сунцу
немам више ни поњаву ни узглавље
бол и дрхтање само у животу стекох
Београд, 14. 8. 2013 – 20.1. 2014
Живко Николић
/Преузето из БОКАТИН ДИЈАК, Часопис за језик, књижевност и духовност; година III, број 4: Лопаре, 2014./
Нема коментара:
Постави коментар