 |
Море удара о обале, а ја сам на обали и
слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
седео на обали и слушао
песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и
као и претходног дана —
вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо, и моје очи су
кренуле за њима. Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
води. И човек удара челом о вечност
тражећи јој крај и почетак.
Веселинка Стојковић
 |
5 коментара:
очи, оживљава дан.
И поред толико помоћних средстава моје очи ме издају...
Компјутер... Треба се склањати коликогод се може.
Шта да Вам кажем, до – Бескрајно хвала! драги Мирославе... Фотографије су савршене. Хвала Вам много, много.
А како да Вас и друге читам без компјутера... А како да објавим мој или туђи текст...
Компјутер ми је једини излазак у свијет...
Искрен поздрав!
«Постепено слепило није трагично. То је као споро летње предвечерје.»
(Х. Л. Борхес: Двојник)
Постави коментар