 |
БРАЋА КАРАМАЗОВИ (фрагмент)
Показа се да је Валаамова магарица слуга Смердјаков. Још млад човек, свега око двадесет четири године, он је био страшно недружеван и ћутљив. Није да је био диваљ и да се од нечега стидео - не, он је, напротив, по карактеру био надувен, и као да је све презирао. Ето, баш се не може мимоићи да се не каже и о њему макар две речи, и то баш сад. Васпитали су га Марфа Игнатјевна и Григориј Васиљевич, али дечко је растао “без и најмање благодарности”, као што се изражавао о њему Григориј; растао је дечко дивљачан, и гледајући на све “као из буџака”. У детињству је врло волео да веша мачке и после да их сахрањује по обреду. Он се за то облачио у чаршав, који му је био као одежда, и појао је и махао нечим над мртвом мачком, као да кади. И све то крадом, у највећој тајности. Григориј га ухвати једном при таквој забави и јако га ишиба. Дечко се повуче у угао и мргодно погледаше оданде једно недељу дана.
“Он мене и тебе не воли, тај изрод” - говорио је Григориј Марфи Игнатјевној - “а и никога не воли.” - “Зар си ти човек” - обраћао се он право Смердјакову - “ти ниси човек, ти си се од купатилске влаге родио, ето, ко си ти...”
Смердјаков, као што се после показало, никад није могао да му опрости те речи. Григориј га научи читати и писати, а кад му прође дванаест година, поче га учити Светом писму. Али се ствар одмах свршила ничим. Једном приликом, већ на другој или трећој лекцији, дечко се наједном осмехну.
- Шта ти је? - запита га Григориј, страшно погледајући на њега испод наочара.
- Ништа. Светлост је створио Господ бог први дан, а Сунце, Месец и звезде четврти дан. Па откуд је она светлост сијала првог дана?
Фјодор Михајлович Достојевски
Показа се да је Валаамова магарица слуга Смердјаков. Још млад човек, свега око двадесет четири године, он је био страшно недружеван и ћутљив. Није да је био диваљ и да се од нечега стидео - не, он је, напротив, по карактеру био надувен, и као да је све презирао. Ето, баш се не може мимоићи да се не каже и о њему макар две речи, и то баш сад. Васпитали су га Марфа Игнатјевна и Григориј Васиљевич, али дечко је растао “без и најмање благодарности”, као што се изражавао о њему Григориј; растао је дечко дивљачан, и гледајући на све “као из буџака”. У детињству је врло волео да веша мачке и после да их сахрањује по обреду. Он се за то облачио у чаршав, који му је био као одежда, и појао је и махао нечим над мртвом мачком, као да кади. И све то крадом, у највећој тајности. Григориј га ухвати једном при таквој забави и јако га ишиба. Дечко се повуче у угао и мргодно погледаше оданде једно недељу дана.
“Он мене и тебе не воли, тај изрод” - говорио је Григориј Марфи Игнатјевној - “а и никога не воли.” - “Зар си ти човек” - обраћао се он право Смердјакову - “ти ниси човек, ти си се од купатилске влаге родио, ето, ко си ти...”
Смердјаков, као што се после показало, никад није могао да му опрости те речи. Григориј га научи читати и писати, а кад му прође дванаест година, поче га учити Светом писму. Али се ствар одмах свршила ничим. Једном приликом, већ на другој или трећој лекцији, дечко се наједном осмехну.
- Шта ти је? - запита га Григориј, страшно погледајући на њега испод наочара.
- Ништа. Светлост је створио Господ бог први дан, а Сунце, Месец и звезде четврти дан. Па откуд је она светлост сијала првог дана?
Фјодор Михајлович Достојевски
 |
4 коментара:
Браћа Карамазови (фрагмент)
Поздрав Мирославе!
Мали, малецки, тек толико да "направим неком зазубице"...
Поздрав и пријатељу!
Мислим да је фрагмент из Браће Карамазових, а не из Злочина и казне.
Ако сам у праву сугеришем да измените наслов и поднаслов поста и да на местима где пише Злочин и казна упишете Браћа Карамазови.
Ако грешим, опростите на деранжману.
У оба случаја обришите овај коментар.
У здрављу остајте Мирославе!
Срдачно, С.Т.
Нема потребе да бришем, драги пријатељу... Изгледа да је моја глава "одсвирала своје"... Хвала ти! ХВАЛА ПУНО! Уопште нисам био свјестан шта сам написао...
Велики поздрав!
Постави коментар