 |
Поезија и сумња су потребне једна другој, воде суживот сличан оном који воде храст и бршљан, пас и мачка. Мада, њихова веза није ни хармонична ни симетрична. Поезији је много потребнија сумња него сумњи поезија. Захваљујући сумњи, поезија се прочишћава – од реторске неискрености, распричаности, лажи, младалачке брбљивости, празне еуфорије (мада не од стварне еуфорије). Лишена строгог погледа сумње, поезија – поготову у нашим мрачним временима – лако би могла да се изроди у сентименталне песмице, егзалтиране и немудре песме, у бесмислену похвалу сваког обличја света.
Другачије ствар стоји са сумњом: бежи од друштва поезије; поезија је њен опасан противник, чак смртна опасност. Чак трагична, мрачна поезија увек надраста сумњу, јер је ова уништава, одузима јој смисао постојања. Сумња обогаћује и драматизује поезију, док поезија ликвидира сумњу – или је веома ослабљује, тако да скептици губе главу, ћуте или се претварају у уметнике.
Сумња је интелигентнија од поезије, о свету нам говори нешто пакосно, нешто што смо увек знали, али смо то скривали и од себе; међутим, поезија ипак превазилази интелигенцију, указујући на оно што не можемо да знамо.
Сумња је нарцистичка: гледамо на све, па и на нас саме, критички – можда нам то доноси олакшање. Поезија, међутим, указује поверење свету, извлачи нас из тесног скафандра нашег ја, верује у могућност постојања лепоте, у њену трагичност.
Спор између поезије и сумње нема ничег заједничкког с површном дебатом оптимизма и песимизма.
Велика драма XX века учинила је да сада имамо посла са две врсте ума: с резигнираним и трагалачким умом. Сумња је резигнирана поезија, док је поезија трагање, бесконачно путовање.
Сумња је тунел, поезија је – спирала.
Омиљен гест сумње је затварање, а поезије – отварање.
Сумња је опуномоћени амбасадор смрти, њена најдужа и најдуховитија сенка; поезија се креће ка непознатом циљу.
Због чега неко бира поезију, а неко – сумњу, то не знамо и никада нећемо сазнати. Нити знамо због чега је неко Сиоран, а неко Милош.
Другачије ствар стоји са сумњом: бежи од друштва поезије; поезија је њен опасан противник, чак смртна опасност. Чак трагична, мрачна поезија увек надраста сумњу, јер је ова уништава, одузима јој смисао постојања. Сумња обогаћује и драматизује поезију, док поезија ликвидира сумњу – или је веома ослабљује, тако да скептици губе главу, ћуте или се претварају у уметнике.
Сумња је интелигентнија од поезије, о свету нам говори нешто пакосно, нешто што смо увек знали, али смо то скривали и од себе; међутим, поезија ипак превазилази интелигенцију, указујући на оно што не можемо да знамо.
Сумња је нарцистичка: гледамо на све, па и на нас саме, критички – можда нам то доноси олакшање. Поезија, међутим, указује поверење свету, извлачи нас из тесног скафандра нашег ја, верује у могућност постојања лепоте, у њену трагичност.
Спор између поезије и сумње нема ничег заједничкког с површном дебатом оптимизма и песимизма.
Велика драма XX века учинила је да сада имамо посла са две врсте ума: с резигнираним и трагалачким умом. Сумња је резигнирана поезија, док је поезија трагање, бесконачно путовање.
Сумња је тунел, поезија је – спирала.
Омиљен гест сумње је затварање, а поезије – отварање.
Сумња је опуномоћени амбасадор смрти, њена најдужа и најдуховитија сенка; поезија се креће ка непознатом циљу.
Због чега неко бира поезију, а неко – сумњу, то не знамо и никада нећемо сазнати. Нити знамо због чега је неко Сиоран, а неко Милош.
Адам Загајевски
/С пољског превела Бисерка Рајчић/
 |
Нема коментара:
Постави коментар