 |
| * 1936 † 12. август 1962 |
Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће...
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.
 |
Шта жубориш ми док пијем твој вир бистар,
очима пуних трава, шта одговарам ти
ногама плашећи јато сребрних риба,
пуних безглавог бега у вир вити!...
Чујеш ли мој најнежнији шапат да те загрлим витку
и дугу и бистру, најчежњивију моју воду,
док лежим ти на ток, на тебе бритку,
да украдем ти тока слободу...
и грлим, грлим те витку.
А ти ме љубиш све жешће због свега тог у мени
и опијаш ме, најбоља реко док бол тобом оде,
у белој тренутној пени,
у неке друге воде...
Паун Петронијевић
 |
Нема коментара:
Постави коментар