четвртак, 28. јануар 2016.

Паун Петронијевић: Двије пјесме

* 1936    † 12. август 1962
ВОЛИМ ТО НЕПОЗНАТО

Још песме нема а сутон тихо пада.
Обале виду блиске тајном ме својом маме.
Волим то непознато. У срцу цвета нада,
А добра птица дође и падне на моје раме.
Не смем да покренем се. Бојим се одлетеће...
Кад зоре дан запале и оду ове таме
Исплешћу најлепши сонет.
Уплешћу најлепше цвеће.



МОЈА РЕКО

Шта жубориш ми док пијем твој вир бистар,
очима пуних трава, шта одговарам ти
ногама плашећи јато сребрних риба,
пуних безглавог бега у вир вити!...

Чујеш ли мој најнежнији шапат да те загрлим витку
и дугу и бистру, најчежњивију моју воду,
док лежим ти на ток, на тебе бритку,
да украдем ти тока слободу...
и грлим, грлим те витку.

А ти ме љубиш све жешће због свега тог у мени
и опијаш ме, најбоља реко док бол тобом оде,
у белој тренутној пени,
у неке друге воде...

Паун Петронијевић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Нема коментара: