 |
| ISBN. 978-99955-97-30-6 |
Још као дјеца највише смо се
Играли журке
Тако нас је игра градила и надзиђивала
Да смо мислили да свијет
Никад бољу грађевину није видио
Ни доживио
Свако заузима свој положај у простору
И чека повољан тренутак да врати
Изгубљени живот из претходне вечери
Кријући страх у грудима ловимо једни друге
Иза леђа неопажено прилазимо
Ослоњени на дах из сопственог грла
Понекад нам нестане ваздуха
Па онако обезваздушени дишемо Мрак
У туђем простору
Ширимо руке у празно и загрлимо камен
Надрастао коприву
Као своје тијело да грлимо
Тако нам се деси да испод туђег Мрака
Освијетлимо и дјелић своје душе
Јованка Стојчиновић Николић
2 коментара:
Реч ОБЕЗВАЗДУШЕНИ је прави чир у овако дивној песми!
Вјероватно и због своје необичности, придјев „обезваздушен“ је свјесно (или не!?) при ишчитавању пјесме добио „посебну улогу“. Нисам га доживио као „чир“. Напротив...
Из дјечијег несташлука и „неумјерености у игри“, познат ми је тај осјећај „остати без ваздуха/сасвим издуван (испумпан)“ и страх „не моћи више дисати“, који се ипак некако преброди а игра настави... Тачно је да „помало стрши“ али ја сам га прихватио као (важан)дио ИГРЕ... Но углови гледања су различити...
Постави коментар