 |
Спуштам се низ улицу, стрмију од наума
да опчиним свице и остала светлосна стада,
како бих и сам светлост постао,
кад зачух из куће домаћин шкљоца упаљачем,
и шкљоца и шкљоца,
ал ватра неће на уста позлаћеног предмета,
и све подсећа на навику нестрпљивог госта
који дозива конобара пуцкетањем прстију
а конобара нема јер је на пуш паузи,
или кад неком од нас зафали реч,
и кад је дозивамо тим жалосним пуцкетањем,
а реч никако да се одлепи са врха језика
и претвара се у непријатан плик,
у неутаживу жеђ,
у сан који је провалија,
у лет без краја,
на доле.
Иван Лаловић
СПАЈАМ СЛОГОВЕ
постављање питања
чини нас људским
ћутање усавршава
људску глупост
гледај да останеш
без заборава
са сновима се ипак
растани достојанствено
све се даљине униформно
распрскавају у детаље
живот је проклет а ја
немам намеру да бунцам
спајам слогове везивним ткивом
зеницама својим и језиком
све што желим
испуњава се много касније
све што сам очекивао
догађало се много раније
Драган Ј. Ристић
ГРИЈЕХ/ОВИ
још има пјесника
који у смирењу исписују ријечи
својих пјесама
и ишчекују смрт као полазак на спавање
још има тих људи дивова
са великим срцем
који у дубоком тиховању себе забораве
забораве муку и бол
и свој забринути поглед
и најљепшу мисао усмјере на сапатника
још има тих несебичних људи
које ми у сљепилу нашем не примјећујемо
јер од нас ништа не очекују
и не потражују
а свакодневно мисле на нас
и моле се за опрост наших гријехова
Мирослав Б. Душанић
1 коментар:
"jош има тих несебичних људи
које ми у сљепилу нашем не примјећујемо
јер од нас ништа не очекују
и не потражују
а свакодневно мисле на нас
и моле се за опрост наших гријехова"
Постави коментар