 |
Ако мој глас постане тиши,
и ако изговорене ријечи изгубе смисао
чекајући у редовима спремне за борбу,
не дај да започну прве — изгубићу.
Боље остави празно мјесто до себе
за вјечност и непостојање.
За све прогутане тишине
и понеку грубост о коју смо се саплели,
јер давно спаковани кофери ношени руком времена,
прекривени прашином,
одају смрад распалих живота.
Кад напуне носнице присутних,
ми више нећемо бити ту.
Славица Карамановић
 |
| Мирослав Б. Душанић |
Нема коментара:
Постави коментар