 |
Збуњеност
Стигла је прољећна равнодневица и бура је узбуркала море
Оно је хучало до зоре а нека ужасна снага потресала је Утробу
И све што у менеи јача моју моћ да јесам јесте добро
И обратно: Све што у мени слаби моју моћ да јесам јесте Лоше
Ја радо напуштам градску гужву и одем у брда и планину
Шетам са страшћу и посматрам бистри поток како хучи и Пјени
Ја волим да милујем буков лист љескову грану од брезе кору
И пламтећи очима удишем дубоко хладни ваздух
Јер знам да смрт и живот не могу ићи упоредо
А да у човјеку може бити и жеље за смрћу и осјећања смрти
Избјегавам да сводим рачуне и пребројавам гријехе
Када ме злобници у догледно вријеме оголе и искасапе
Уважавајући наводно све околности мог бивствовања
И временске дистанце од мог живота неће остати ништа
У њему је толико празнина да већ сада падам у очајање
И често помислим да их нико не посједује као ја
Било да су из даље прошлости или ове сасвим данашње
Њих су моји џепови пуни и пуне су сталаже и ладице
А неке од њих сам укоричио за будуће читаоце и тумаче
За скупљаче бизарности и одгонетаче породичних тајни
Ја сам један од уклетих пјесника који не тражи одговор
На питање о смислу ишчезлог времена
Ја сам присиљен да увијек полазим и градим изнова од нуле
Јер је моја стварност сирова жива непоновљива
И скоро код свих сваког доба изазива негодовање и отпор
Ако је вјеровати Елиоту свака револуција у поезији
Почиње промјеном језика односно увођењем говорног језика
И наступа тренутак у коме ништа није оно што јесте
Свака сцена постаје нестварна и затрепери као фатаморгана
Превари очи и наведе их иза друге стране огледала
Гдје владају демони и харају злогласне и неизљечиве болести
Једна од њих налик цвијету заинати се и удоми у мом тијелу
А када ме смрт одвоји од мени драгих предјела и игара у Њима
И када не буду више важни ни јасно свјетло ни густа тмина
На путу ка забораву биће исписана сасвим нова истина
У виду оптужнице нанизана моја злодјела из дјетињства
Те из периода узрастања и из доба убрзаног зрења
Ми смо непрестано у рату једни против других
Слутим да је то неминовна посљедица сложеног сплета
Или боље речено чвора узрока који су и даље као и прије
Четврт вијека и више вијекова на сцени присутни и Дјејствени
Сваки живот претпоставља вјеру у оправданост трпљења
И осјећај сопствене кривице као и свој природни крај...
Мирослав Б. Душанић
Стигла је прољећна равнодневица и бура је узбуркала море
Оно је хучало до зоре а нека ужасна снага потресала је Утробу
И све што у менеи јача моју моћ да јесам јесте добро
И обратно: Све што у мени слаби моју моћ да јесам јесте Лоше
Ја радо напуштам градску гужву и одем у брда и планину
Шетам са страшћу и посматрам бистри поток како хучи и Пјени
Ја волим да милујем буков лист љескову грану од брезе кору
И пламтећи очима удишем дубоко хладни ваздух
Јер знам да смрт и живот не могу ићи упоредо
А да у човјеку може бити и жеље за смрћу и осјећања смрти
Избјегавам да сводим рачуне и пребројавам гријехе
Када ме злобници у догледно вријеме оголе и искасапе
Уважавајући наводно све околности мог бивствовања
И временске дистанце од мог живота неће остати ништа
У њему је толико празнина да већ сада падам у очајање
И често помислим да их нико не посједује као ја
Било да су из даље прошлости или ове сасвим данашње
Њих су моји џепови пуни и пуне су сталаже и ладице
А неке од њих сам укоричио за будуће читаоце и тумаче
За скупљаче бизарности и одгонетаче породичних тајни
Ја сам један од уклетих пјесника који не тражи одговор
На питање о смислу ишчезлог времена
Ја сам присиљен да увијек полазим и градим изнова од нуле
Јер је моја стварност сирова жива непоновљива
И скоро код свих сваког доба изазива негодовање и отпор
Ако је вјеровати Елиоту свака револуција у поезији
Почиње промјеном језика односно увођењем говорног језика
И наступа тренутак у коме ништа није оно што јесте
Свака сцена постаје нестварна и затрепери као фатаморгана
Превари очи и наведе их иза друге стране огледала
Гдје владају демони и харају злогласне и неизљечиве болести
Једна од њих налик цвијету заинати се и удоми у мом тијелу
А када ме смрт одвоји од мени драгих предјела и игара у Њима
И када не буду више важни ни јасно свјетло ни густа тмина
На путу ка забораву биће исписана сасвим нова истина
У виду оптужнице нанизана моја злодјела из дјетињства
Те из периода узрастања и из доба убрзаног зрења
Ми смо непрестано у рату једни против других
Слутим да је то неминовна посљедица сложеног сплета
Или боље речено чвора узрока који су и даље као и прије
Четврт вијека и више вијекова на сцени присутни и Дјејствени
Сваки живот претпоставља вјеру у оправданост трпљења
И осјећај сопствене кривице као и свој природни крај...
Мирослав Б. Душанић
 |
1 коментар:
Величанствено!
Постави коментар