Мићо Цвијетић: СВЕТ И КУЋА

ISBN: 978-8637912835

БИЛАНС личне и домаће историје — почев од нестанка кућне библиотеке у ратом запаљеном Сарајеву, до хронике наших дана, представио је књижевник и новинар Мићо Цвијетић у књизи песама Свет и кућа, коју је објавила Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци.

— Овдје је уграђено много личног, али је ријеч о општем и универзалном, јер су дом и кућа, губици — вјечна тема, рекао је Цвијетић и додао да осим аутобиографског у књизи има доста универзалног

Времена о којима пише, песник самерава према својим прибежиштима — од родне куће у брдима Босне до погледа са Видиковца надомак Београда.

— Опседају ме кућа и дом већ одавно, који је тематско-мотивски простор присутан не само у мојим ранијим песничким књигама. Па и у две моје објављене путописне књиге није реч само о импресијама и екпресијама са путовања по неким европским деловима света већ у њима сабирам себе, поразе и губитке, небројене узалудне послове — каже, за Новости, Цвијетић.

Пред читаоцима су песме о незаустављивом и општем лудилу, како оном ратном тако и садашњем мирнодопском. Мотиви света и куће посебно су наглашени у књизи која, по ауторовим речима, на амблематичан начин сумира једно горко и трагично избегличко и сеобничко искуство, не само лично, ближњих и властитог народа, већ и глобалну драму народа, ратова и бежанија у неизвесно и непознато, преко света:

— Над којом застаје дах и у немости све то посматрамо, немоћни да било шта променимо и сувисло учинимо — додаје Цвијетић. — Наравно, у средишту је опсесија родним домом и кућом, нарочито после сарајевског ратног изгона и свог оног иметка, књига и другог духовног блага које је сабирано током доброг дела људског века, а онда присилно изгубљено. Родна кућа се јавља као могући заклон и прибежиште, и лековито и болно. Јер, и тамо се у међувремену све изменило; некада пуна кућа постала је пуст дом, без некадашњег живота и укућана.

— СВЕДОЦИ смо да у добром делу света, а и код нас, влада очевидно безнађе, очај и сиромаштво. А на другој страни је мањина, охолих, глувих и слепих на туђе несреће. Оних који, засад, нису изгубили ништа, а у мутном се обогатили. Несвесни свеопште трагедије и њених размера, размера ненадокнадивих губитака. И о томе говорим у мојим песмама.

Савремени човек, по мишљењу овог песника, све више се налази на беспућу, па многима, па и песничком субјекту, није сигуран дом.

— За многе обескућене и немоћне, свет све више личи на универзалну лудницу, у којој сила и моћ капитала одређују мале људске судбине. На песнику је да у овиру својих творачких моћи, као јединка сагледава свет, да га преко моћи речи пренесе у свет песме. Песник је свет затворен у једном човеку, писао је давно Виктор Иго. Имајући у виду опште и властито искуство, глобалне и личне поразе и удесе, моја поезија је прилично болна и песимистична, елегичних тонова и сазвучја. А и како би друкчија била, у оваквом свету и веку!? — каже Цвијетић.

И поред свега, наш саговорник није усамљен у ставу да писање и уметност уопште, имају непорецив смисао:

— И сада и у овом времену, када неке ефемерне ствари замагљују погледе и драматична и ружна стварност претичу сваку имагинацију. Посебно поезија. У овом општем лудилу, у коме се све теже снаћи. А колико се само у једној, јединој песми, као у оној ораховој љусци, може населити суштине; колико да стане људског бола и несреће, у чему је поезија незаменљива.

Свет и кућа је збирка песама писаних, по свему судећи, деведесетих година прошлог века и објављене 2015. Песме су пуне алегорија и алузија. Оне се углавном односе на лични живот аутора. Он је морао да избегне из родног Сарајева у Београд. Живећи на периферији и радећи у граду, њега највише мучи сећање на родни град и на кућу, у којој је задовољно живео. Изгубио је скоро све, нарочито велику личну библиотеку (Повест о библиотеци), као и других вредности створених годинама.

Иако је обезбеђен у Београду послом и станом, он још увек пати за родитељском кућом (отуда наслов књиге), патријархалним животом (Очев новчаник), губитком ослонца на тај живот. Како каже, Како пожелим да сам као пуж / Да своју кућицу саму не остављам / Да је на леђима у свет понесем. Цвијетић цени духовне вредности у новом животу, али ипак У далекој туђини и туђег мање заболи / Онамо преко далеких, великих вода, / Да пена покрије и пребрише сваки траг (Тамо и овде).

Све то се најбоље види на самом почетку збирке, у песми Повратак. Цвијетић се сећа једног можда од најчувенијих избеглица, Доситеја из грчке митологије. После тројанских ратова и бројних изазова и тешкоћа:

Враћао се Одисеј прерушен у просјака из белог света,

Опседнут бригом и болом за ближњима прерано остарелим

Родитељима и сином Телемахом, не само побуђен чежњом

За верном љубом и краљицом, чуваром двора и дома,

Већ је брижно и о смерној дадиљи, мајчински га је подизала;

Она га једина о белегу и дојави Пенелопи,

Као и одани пас по гласу, зацвиле, до неба се чуло,

Не издржа узбуђено срце поновни сусрет са господаром.

Благо Одисеју, њега је имао ко да чека,

Он је имао где и кога да се врати.

Све то указује да је Цвијетић употребио избеглиштво као општу људску појаву. Сви који смо морали да напустимо своју кућу и родни крај деле судбину Одисеја, као и овог песника (мало ко од нас осећа као Одисеј). Нада коју песник помиње на крају песме припада и нама, кад-тад.

Цвијетић сматра да су све несреће које су задесиле аутора и српски народ последњих деценија могле да се избегну да је било више мудрости да је лепа југословенска утопија разрушена изнутра и диригована споља. Нема сумње да је и блиска прошлост била узрок томе. Песник чак помиње и бољшевичку револуцију и изневерене наде, али да још увек смењују се наши, вајни усрећитељи. Зато песник гура стену узбрдо сваког дана.

Нове власти покушавају да пронађу компромис: Можда бисмо удружени стварали чуда. / Неко паклено крштење спрема… Свако је осуђен на своју звер. Цвијетић предлаже самокритику и признање да смо сви криви, свако има Ахилову пету. Али стићи ће принудна наплата рачуна.

Песник се жали: Пресит сам рђавога друштва / И узалудних послова… Мало говоримо, више ћутимо. Повукао се у слутњи, неверици, самотињи. Али признаје: Човјек се на губитке и бол навикне.

Пред собом имамо добронамерног, искреног интелектуалца који суди и прошлим и садашњим кривцима. Он сам поставља питање: Има ли спаса? Он наводи изреку Николе Пашића у наоко неизбежном тренутку у Првом светском рату: Спаса нам нема, пропасти нећемо. Цвијетић завршава песмама о Николи Тесли и Бохумилу Храбром: По вишњем налогу, на голубијим крилима / Душа се винула у небо, узлетела пут звезда. 

ISBN:  978-86-7396-433-1

Ми­ћо Цви­је­тић ро­ђен је Ку­шла­ту код Фо­че 1946. го­ди­не. Сту­ди­је на гру­пи Исто­ри­ја ју­го­сло­вен­ских књи­жев­но­сти и срп­ско­хр­ват­ски је­зик за­вр­шио је на Фи­ло­зоф­ском фа­кул­те­ту у Са­ра­је­ву, где је и маги­стри­рао. Док­то­ри­рао је на Фи­ло­ло­шком факул­те­ту у Бе­о­гра­ду 1989. го­ди­не (о књи­жев­ним ве­за­ма Лу­жич­ких Ср­ба и Ју­го­сло­ве­на).

Ра­дио је као про­свет­ни рад­ник у Ми­ље­ви­ни код Фо­че, Са­ра­је­ву и Бер­ли­ну, а као лек­тор на Универзи­те­ту у Лај­пци­гу (1978–1982). У Не­мач­кој је бо­ра­вио и на сед­мо­ме­сеч­ној но­ви­нар­ској специја­ли­за­ци­ји. Нај­ду­жи део рад­ног ве­ка про­вео је на Ра­дио Са­ра­је­ву, као но­ви­нар и уред­ник Редак­ци­је за кул­ту­ру. Од по­чет­ка ра­та у Бо­сни, од но­вем­бра 1992. го­ди­не жи­ви у Бе­о­гра­ду, где је радио као са­рад­ник Ра­дио Бе­о­гра­да. За­по­слен је у ли­сту Бор­ба, у ко­ме је де­се­так го­ди­на био уредник књи­жев­ног до­дат­ка Свет књи­ге.

ISBN:  978–86–7396–554-3

Об­ја­вио је збир­ке пе­са­ма: За­у­ми­це (1976), За­пи­си (1999) — на­гра­да Умет­нич­ког удру­же­ња Крајински круг, Чво­ро­ви и уз­ло­ви (2006) и Бож­је се­ме /Го­спо­до­во се­ме (2007) — дво­је­зич­но издање иза­бра­них и но­вих пе­са­ма на срп­ском и македонском је­зи­ку; сту­ди­ју Лу­жич­ки Ср­би и Југо­сло­ве­ни — уза­јам­не ли­те­рар­не ве­зе 1840–1918 (1995) и Код Лу­жич­ких Ср­ба (1997) — избор путопи­са срп­ских ауто­ра. Аутор је књи­га књижевно­кри­тич­ких и есе­ји­стич­ких радова: Крити­ке и ко­мен­та­ри (2004), Раз­да­љи­не и близине (2006) и Кроз вре­ме­на и књи­ге (2007). У ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма об­ја­вио је ви­ше стотина књи­жев­них тек­сто­ва, пу­то­пи­са и дру­гих при­ло­га.

ISBN:  978-86-7590-158-7

Пе­сме и дру­ги књи­жев­ни ра­до­ви пре­во­ђе­ни су му на лу­жич­ко­срп­ски, ен­гле­ски, че­шки, пољ­ски, руски, сло­ве­нач­ки, ма­ке­дон­ски, бу­гар­ски, украјински, ру­мун­ски и швед­ски. Пре­вео је ви­ше ли­те­рар­них при­ло­га с лу­жич­ко­срп­ског и не­мач­ког је­зи­ка. Из­ме­ђу оста­лог, и две књи­жи­це лужичкосрп­ских бај­ки: Три кра­сна пр­сте­на (2002) и Ле­па и ру­жна де­вој­ка (2002)

ISBN:  978-86-7396-222-1

До­бит­ник је ви­ше на­гра­да: Ра­ва­ни­ча­нин (Па­ра­ћин 2005), Злат­на знач­ка (Кул­тур­но-про­свет­на заједни­ца Ср­би­је, 2006), Злат­ни Ор­феј (Ја­го­ди­на 2007),  на­гра­де Са­ве­за пи­са­ца Бу­гар­ске за афирмиса­ње сло­вен­ских књи­жев­но­сти, до­де­ље­не на пе­снич­ком фе­сти­ва­лу Сла­вјан­ска пре­грат­ка (Сло­вен­ски за­гр­љај) у Вар­ни 2009. године и Грамате лужичкосрпских уметника у Будишину 2015. године.

Ра­ди као глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник Књи­жев­них но­ви­на. Члан је Сло­вен­ске ака­де­ми­је књижевности и умет­но­сти (Вар­на, Бу­гар­ска), Ма­ти­це срп­ске, Удру­же­ња књи­жев­ни­ка и Удруже­ња но­ви­на­ра Ср­би­је.

Матица српска (1995)

«Озарен „вишњом светлошћу“ песник исписује:

Блажени глас збуђен слушах,

Просветли таму, свет и кућу;

Па се у неверици и сада питам,

Чиме си заслужио такву милост.

Обраћа се Мићо Цвијетић песнику у себи, оном из чије душе и „рушевина живота је сабрана“ збирка Свет и кућа кроз коју провејава мелодија блаженог гласа, у сну чутог. 

Глас Пресвете обезбеђује поезији животне одисеје посебну боју и атмосферу, а певање потврђује да је поезија религија душе*. Њено религијско порекло се у овој поезији обзнањује кроз песниково поимање Гласа Пресвете и Гласа Божјег. 

Тумачећи ову бит/ну песму Цвијетићеве поетике ваља имати на уму Миљковићево мишљење**: „Све је у самој песми, али тако да није самим песником постављено. Ништа, међутим, у њој неће наћи онај ко не уме да зарони“. И зато треба „заронити“ у ову песму, и поезију, ући у њен храм. Граде га седам циклуса (симболика броја седам значајна је за тумачење њене просторности и симбиозе световног и духовног): У бесудној земљи, Свет и век, Гласови, Свет и кућа, Смесице, Варљива срећа, и VII чији „Јутарњи записи из храма“ окрепљују и читаочеву душу, док 7 (седма) песма ове симфоније сажима и универзализује песникову одисеју:

Онамо где се, препорођен, из богоугодног поново враћам,

Само је, као бескућнику, путовање у нужно прибежиште; далеко,

Преко обескућеног света; из које целу вечност избивам,

Ако и онамо, сумњам, наде и спокоја има.

Негде далеко су наше куће,

Осиротеле, удовице црне.»

Мирослав Тодоровић

/Преузето из ЖИВОТ/НА ЛИРИКА ЕПСКОГ ТКАЊА (Иконостас живота и времена), објављено у БДЕЊЕ; Часопис за књижевност, уметност и културну баштину Сврљиг, број 45/46, година XIII, јул – децембар, 2015./ 
_____________________________________

*   Болд. М. Т.
** Бранко Миљковић: Херметична песма