 |
Грлиш млади месец,
промрзлим прстима,
звезде заклањају
твоју давну слику;
титра звук у уху,
сањаш благу ватру,
што тиња на челу
у свом праоблику.
Чујеш глас даљине
из закоровљене куће,
злодух црта шаре
по лицу преслице,
разрасла празнина,
изломљене слике,
споља и унутра
под стрехом зенице.
Мићо Цвијетић
 |
Нема коментара:
Постави коментар