 |
АХИЛ
Не обазирем се на пророчанства
Па ипак свако јутро
Слушам оно
Што ми говори Ксант,
Који разуме
Тајни језик богова,
А он каже да је
Час моје смрти близу
Мој отац је пловио
С Аргонаутима,
Моја мајка беше богиња
А не смртна жена
Ја дођох под зидине
Високог каменог града
У врелу прашину
И помаму битке
Јер то беше воља богова
Ја бејах богови
У дану ужаса,
Кад сахраних Патрокла,
Ја отворих сва врата ужасу
Ја бејах ужас
Разумех да сам старији
Од краљева и
Свештеника,
И од градова које,
У својој заслепљености,
Пожелех да предам огњу
Разумех да је један део
Мене бесмртан
— То је плам који ће се
Узнети на Олимп,
Али да ће други заувек
Лутати тужним
Хадовим царством
— То је сен с којом ће
Разговарати Одисеј
БОЈНО ПОЉЕ
Онај који убија
Не убија.
Његов мач сече сени.
Већ у зору сви су
Били мртви.
Онај који напушта
Пространо бојно поље
Не живи,
Јер је већ у зору
Био мртав.
Онај који умире
Расечен оштрим гвожђем,
Не умире,
Јер нико не може
Умрети двапут.
Онај који лежи на самрти
Устаје
Кад зачује бојну трубу;
Јер он зна да нико никад
Није умро.
 |
 |
Мирослав Б. Душанић: Графити из Хилдесхајма
Нема коментара:
Постави коментар