I
Хајде да станемо у ред
као сређена ограда,
испрсивши се, као месец
у време уштапа.
Баш у сијању мраза
певам ти — као пријатељу
и од мог гласа већ се хвата иње
по крзну оковратника.
V
И кроз звезду
назире се пут
којим ћу отићи
да се не бих вратио.
И, на крају,
клекнуо сам насред поља,
не зато што ми је уморна,
већ зато што ми је горела, душа.
Изненада се будим,
као да сам чуо — тебе!
Сунце се помаља,
около јаблани светлећи висе.
XIII
Браћа већ улазе у село
са Песмом у част Повратка,
ветар шуми у брдима,
терајући у игру јелене.
Тужно је — време је кишовито,
похабала се моја стара одећа
и ватрено срце се истрошило,
душа моја непрекидно јадикује.
И, изненада — мир, као да сам
једини на свету,
и вејавица у дворишту, вејавица у башти,
вејавица у пољима.
XXII
И дан се утишао као да је умрло
нешта важно у њему,
и лисица спава у подножју брда
покривена својим црвеним репом.
Гледам воду — мирна је,
тиха је моја мисао:
може се доживети још понешто доброг,
али може бити добра и смрт.
Поново — жетва, и певачи и птице,
замислили су се и заћутали,
неко — на тренутак,
а неко — можда — и заувек.
Генадиј Ајги
Заувек –
Важи за овај свет.
На другом је неизвесност.
Веселинка Стојковић
(Минијатуре)
4 коментара:
Колико доброг!
Где ли све ово нађете!
Волим поезију и сналазим се на разне начине. Читам пуно и копам по часописима, књигама, интернету... Добре поезије имам највише на њемачком и енглеском, понешто на руском... Свуда забадам нос и сретан сам ако се некоме допадне мој избор...
Треба Вам завидети.
Заувек –
Важи за овај свет.
На другом је неизвесност.
Постави коментар