Хозе Марти: БЕЗАЗЛЕНИ СТИХОВИ (фрагменти)

* 28. јануар 1853  † 19. мај 1895

БЕЗАЗЛЕНИ СТИХОВИ (фрагменти)

I

Ја сам један искрен човек
иза кога расте палма
и пре него што умрем
желим да моје стихове извучем из душе.

Долазим са свих страна
и идем ка свима.
Уметник сам међу уметницима,
а на планинама сам планина.

Једном сам дрхтао на ораници
пред виноградом,
када је дивља пчела
убола моју кћер у чело.

Ако кажу да се код златара
купује најбољи накит,
прихватићу искреног пријатеља
и поклонити му део љубави.

Видео сам рањеног орла,
како лети небеским плаветнилом
и смрт пакосне змије отровнице
у њеној јазбини.

У мојим храбрим грудима скривам бол
која ће ме убити.
Јер, син сам народа који робује,
за који живим, падам и умирем.

II

Срце је чудна ствар,
јер не познаје само једну боју.
Или је ваша љубав двобојна
или каже да није љубав.

III

Са сиротињом земље
желим да своју срећу поделим,
јер ми је планински поток
дражи од мора.

V

Ако видиш планину од пене,

то је мој стих који видиш,

јер он је планина 

и паунов лепезасти реп.

Мој стих је као нож 

који уместо ручке има цвет.

Мој стих је млаз воде

што извире из корала.

Мој стих је отворено зелене

и јарко црвене боје.

Мој стих је рањени јелен

који у планини тражи заштиту.

Мој стих одговара храбрима.

Мој стих је искрен.

Он има снагу челика

од којег се кали сабља.

VI

Ако желе да од овог света

остане пријатна успомена,

оставићу драги оче

твоју сребрнасту косу.

VII

Тамо, у родно богатој долини,

народ је херојски брани

да би одржао оно што мисли,

макар га то коштало и живота.

Ценим оног ко удара

и баца тиранина на земљу.

Ценим га ако је Кубанац,

ценим га ако је Арагонац.

Волим родну земљуи 

њен покидани венац,

мали цвет мог живота.

IX

Желим у сенци једног крила 

да причам ову причу о цвету, 

девојчици из Гватемале,

која је умрла од љубави.

Сахранили смо је у сандуку од свиле,

са гранчицама белог љиљана

и бледо црвеним рубовима од јасмина.

Дала му је јастучић у боји за успомену,

а он јој је говорио да није ожењен.

Ипак, умрла је од љубави.

Носили су је на носилима,

иза којих су корачали бискупи и амбасадори,

светина у редовима,

сви са цвећем у руци.

Она се на бок окренула

да га у огледалу види.

Стајао је са својом женом.

И девојчица умре од љубави.

Као да је са бљештаве бронзе

опроштајни пољубац пао на њено лице

које сам највише волео у мом животу.

Поподне сам се нашао на реци.

Доктор је девојчицу извукао мртву. 

Кажу да је умрла од хладноће,

а ја знам да је умрла од љубави.

Тамо у хладној гробници

спустили су је на две облице.

Пољубих њену хладну руку

и њене беле ципелице.

Док сам ћутао помућеног ума,

гробар ме позва да пођем.

Никада се више нисам питао

да ли је умрла од љубави.

XXIII

Желим да одем из света

на природна врата

и да ме понесу на колима

боје зеленог лишћа.

Не остављајте ме у мраку

да умрем као издајник.

Знам добро да ћу умрети

лицем према сунцу.

XXV

Желим кад умрем без отаџбине и без љубави

да на мој гроб спусте гранчицу цвећа и заставу.

XXXIV

Знам да је тешко одвагнути

казне безименима.

Ропство људи

највећа је казна за свет.

XXXIX

Гајим једну ружу белу

у јулу, као и у јануару

за искреног пријатеља

који ми узвраћа подједнако.

А за оне окрутне,

што ми чупају срце

које ми живот даје, 

не гајим ништа.

XLIV

Леопард има склониште

у његовој тмурној планини,

а ја више од њега, 

јер имам доброг пријатеља.

Има гроф своју лозу,

има зора свог просјака,

има крила све што лети,

а ја имам пријатеља.

Има председник врт са извором

и благо у злату и житу,

а ја имам више, имам пријатеља.

Хозе Марти

ISBN: 86-84543-06-8