 |
ХРИСТОПРИПАДНОСТ ВОЖДА КАРАЂОРЂА
Ми два века живимо ослобођени или заробљени памћењем о Ђорђу Петровићу Карaђорђу и чини се веома разложним да се управо сада, после престанка забране историјског памћења, бавимо његовим животописом. Колико сам у праву моћи ћемо да просудимо када се у ствари будемо суочили са неким чињеницама за које хоћу да верујем да су највећем броју људи непознате. Сељачки цар – како су са поругом на европским дворовима називали Карађорђа, учинио је за историју културе српског народа више него сви учени Срби његовог времена, по питању законодавства, школства, значи просвете и науке. У ондашњим околностима Карађорђе је заиста учинио више него они којима је то била дужност а који су такође све чинили на добро свог народа.
По много чему необична појава, по много чему тајновита и помало чак и мистична појава. Када се појавио сељачки цар нико у Европи није имао интереса нити за тог посве необичног сељачког цара нити пак за народ који је он предводио. Наполеон ће 1806. године тражити од тyрскога султана да се обрачуна са српским одметницима. За Европу, дакле, нису постојали никакви српски страдалници и мученици, нити српски вожд ни устаници, иако са 1804. настаје брисање европске Турске из политичке географије. И то је важило за целу Европу, како за републиканску тако и за било коју европску империју, јер Европа је другачије видела крај болесника на Босфору. Свака империја, несумњиво, правила је деобу турског царства у Европи по својој мери, свака од њих је очекивала да ће по самртном ропцу болесника на Босфору заузети те просторе, проширити своју империју, не бавећи се, разуме се, ниједног јединог тренутка националним интересима или обновом држава које су постојале пре Османлијског царства на тој територији. И зато се не треба чудити што Француска није имала интереса за Карађорђеве устанике и што Наполеон тражи од султана да се обрачуна са српским одметницима. И не само то: он шаље 3 000 француских војника који су заједно са турским војницима пуцали по српским устаницима, јер Европа је сасвим другачије видела српски устанак од напаћеног народа, баш као што данас разрогаченим очима посматра силовање Србије, чудећи се народу који на то не пристаје.
Предраг Р. Драгић Кијук
Нема коментара:
Постави коментар