 |
Као да је у одбрани наше отаџбине много шта занемарено. До сада се нисмо бринули о томе и посвећивали смо се само послу; али последњи догађаји нам задају бриге.
Ја имам обућарску радионицу на тргу пред царском палатом. Тек што сам у свитање отворио радњу, спазио сам да су неки наоружани људи запосели улаз у све улице које се овде стичу. Али то нису наши војници, него очигледно номади са севера. На неки за мене несхватљив начин они су продрли у престоницу, која је, међутим, веома удаљена од границе. Тек, они су у сваком случају ту; као да их је сваког јутра све више. У складу са својом природом, они логорују под ведрим небом, јер презиру зграде за становање. Баве се оштрењем мачева, шиљењем стрела, вежбањем у јахању. Од овог мирног трга, на коме је увек крајње брижљиво одржавана чистоћа, они су направили шталу. Ми, додуше, понекад покушавамо да истрчимо из својих радњи и да уклонимо бар оно најгоре ђубре, али то бива све ређе, јер овај напор је некористан, а осим тога, излажемо се опасности да нас прегазе бесни коњи или да нас повреде бичеви.
Разговарати са номадима није могуће. Наш језик не знају, па чак једва да имају и сопствени. Међу собом се споразумевају као чавке. Непрестано се чује то чавчије крештање. Наш начин живота и наше установе они колико не схватају толико и не хају за њих. Услед тога држе се одбојно и према сваком језику гестова. Ти можеш ишчашити вилице и уганути руке у зглобовима, они те ипак нису разумели и никада те неће разумети.
Често праве гримасе; онда им колутају беоњаче и пена им навире на уста, али они тиме не желе да нешто кажу, а ни да заплаше; чине то зато што им је таква нарав. Што им треба, то узимају. Не може се рећи да се служее силом. Пре него што посегну за нечим, човек се одмиче у страну и све им препушта.
И од мојих залиха су узели многи добар комад. Али, кад гледам како, на пример, пролази месар преко пута, онда се не могу жалити. Само што донесе робу, номади му је већ сву отму и прождру. И њихови коњи једу месо; често неки коњаник лежи крај свога коња и обојица гризу исти комад меса, један с једног, други с другог краја. Месар је плашљив и не усуђује се да престане са испорукама меса. Али ми то разумемо, сабирамо новац и помажемо га. Кад номади не би добијали меса, ко зна шта би им пало на памет; додуше, ко зна што ће им пасти на памет чак и ако сваког дана буду добијали меса.
Недавно је месар помислио да може бар уштедети напор око клања, па је ујутру довео живог вола. То више не сме да се понови. Лежао сам, ваљда, цео сат сасвим позади у својој радионици, испружен на поду, и натрпао сам на себе све своје хаљине, покриваче и душеке, само да не бих чуо рикање вола, на кога су номади скочили са свих страна да би зубима кидали парчад његовог топлог меса. Већ одавно се све смирило кад сам се усудио да изађем; лежали су уморно око остатака вола као пијанице око бурета вина.
Управо тада ми се учинило да сам видео самог цара на једном од прозора палате; он иначе никада не залази у ове спољашње одаје, увек живи само у средишњем врту; али овог пута је, тако ми се бар учинило, стајао наједном од прозора и оборене главе посматрао шта се ради пред његовим дворцем.
“На шта ће ово изићи?”, сви смо се питали. “Докле ћемо подносити овај терет и муку?” Царска палата је примамила номаде, али не уме да их отера. Капија остаје закључана; стража, која је пре увек свечано улазила и излазила, сад борави иза прозора с решеткама. Спас отаџбине је поверена нама, занатлијама и пословним људима; али ми нисмо дорасли таквом задатку; нисмо се никад ни хвалили да смо способни за то. То је неспоразум; и ми ћемо због тога пропасти.
Франц Кафка
/Преузето из HERETICUS; Часопис за преиспитивање прошлости, Vol. I, No. 1 — Превео: Бранимир Живојиновић/
Нема коментара:
Постави коментар