 |
| Народна књига - Београд ; 1987. год. |
По овој жези, сада, Лаушеви коњаници леже крај какве речице, мутне од скорих киша. Свукли су панцире. Изули опанке. Знојаве обојке опрали и извешали по жбуњу да се суше. И одела, и кошуље и raћe. Голи ђискају по води, скачу један другом на леђа, прскају се, лудирају. Коњи брсте лишће купине и откидају вршкове младих травки. Лауш се измакао од гомиле, заклонио се за стену, умочио је своје млохаво тело у воду, трља дланом испод воде убоје и отеклине на задњици, што су ту избили као успомена на овај дуги пут проведен у тврдом седлу. Кувар на жару распоредио велику парчад меса а под пепелом у црепуљи тишти се пресан пшенични хлеб.
Али ипак, дуг, вијугав прашњави друм. Покуњени коњи, крмељиви, снуждени. Јахачи безвољни, троми, изједени смрдљивим знојем, утрнулих бутина, болних вратова. Врели метални калпаци на улепљеној коси. Прашина. Рубље на шавовима има густу смолу од прашине и зноја и ситних гњида што се онде коте. Кад приђу краљевом логору, биће то гомила безвољних преморених људи, а не гиздава колона орних коњаника за украс војске.
 |
| М. Тодоровић и Д. Ненадић |
1 коментар:
Као да сам јуче прочитала Доротеја. И филм одгледала. Године, године.
Постави коментар