 |
Мајко! Твој стаклен поглед душу моју мути
и режу ми зјене изломљене боре...
Скамењена, модра, твоја усна ћути,
а ја чујем тихе, њежне разговоре.
Још једном, мајко, о још само једном
топле прсте ти у косу ми урони,
да осјетим, мајко, у том јутру леденом
жар љубави твоје. И док звоно звони,
само једну ријеч утјехе ми кажи,
па склопи око што у бескрај жури,
осјећам да тај поглед мене тражи
док низ свело лице задња суза цури.
О, та би суза хтјела рећи много:
пољубац мајке што на пут се спрема,
и савјет прије но се каже: „Збогом...“
њежну љубав мајке које више нема!
Данило Киш
 |
Нема коментара:
Постави коментар