* 02. мај 1852 † 24. октобар 1907 |
Наше војске што се борила на Шуматовцу и око шанца било је највише 3 — 4000. Турци су нападали са 15.00.0
Ако ме питате; ко је највећи јунак са Шуматовца? — велим вам да га тражите међу оним мирним сељацима, што су онако хладно и мушки гледали смрти у очи, што су остали у шанцу и онда, кад већ све беше дигло руке од њега, кад су сви свакога тренутка изгледали његову пропаст.
Ако ме питате је ли велика заслуга војених старешина, што Шуматовац није пао? — рећи ћy вам да је значајно то, да у Шуматовцу после одласка ђенерала са штабом није остао ниједан официр, ни наш ни руски. Остао је један наш наредник из стајаће војске и неколико народниx војених старешина (Димитрије Антоновић Холштајн био је професор, новинар, a нe војник). Али опет зато заслуга војених старешина, који су остали у шанцу, велика је: они нису бежали. Вара се ко мисли да ово не значи много. Шуматовац би имао више супарника у слави, да су само наше војене старерешине умеле непомично остати на месту, кад је од те непомичности зависило све.
Ако ме питате где су и шта је сад са личностима, које сам спомињао, говорећи о шуматовачкој битци, могу вам казати ово: шуматовачки јунаци, они дивни неустрашиви сељаци, разишли су се по селима својим кућама да својим знојем опет натапају тврду груду земљe, да продају бакраче из куће за исплату каишарских дугова, да продају последњу кравицу за исплату државних дација, да се муче од зоре до мркле ноћи за кору сува хлеба, да смирено превијају главу пред сваким полицијским писарчићем, који, као »господин човек,« као »власт« има »право« да се над њима натреса. Черњајев је негде у Русији, и давно се већ утешио и за Србијом и за покојним капетаном Живаном. Комаров уређује своје новине у Петрограду, брани »поредак« од нихилиста, и тако је исто виспрен и промоћуран у новинарству, као што је некад био у ђенералном штабу. Г. доктора Владана давно је прошло нажуљено бедро, а потпуковнички чин, добивен за »претрпљени страх,« још благополучно постоји. Храбри Димитрије Антоновић Холштајн погинуо je 30 августа на Бобовишту, а писац ових редака, који се некад тако слатко смејао паду Владановом, не смеје ce више, јер је сад изгнаник из домовине...
Пера Тодоровић
Нема коментара:
Постави коментар