понедељак, 8. март 2010.

Miroslav B. Dušanić: Wieder und wiederholt: meiner frau zum weltfrauentag

Lidija

nur für den moment
vergessen
die zeit
die schwankungen
den wind
und regen
lichttänze sehend
in ihren augen

Miroslav B. Dušanić

Photo: Lidija bereitet den ersten Morgenkaffee (01. 01. 2010)
Фото: Лидија припрема прву јутарњу кафу (01 .01. 2010)

Лидија

само за тренутак
заборавити
вријеме
колебања
вјетар
и кишу
посматрајући игру
свјетлости
у њеним очима

(на Српски прeпјевао Аутор: Мирослав Б. Душанић)

недеља, 7. март 2010.

Мирослав Б. Душанић: Вјечно у расулу


Вјечно у расулу

Као испаравајуће капи на длану
несташе године у свепролазном

Ништа не успјех да сачувам
јер је расуло ненасељиво*

Мирослав Б. Душанић
(* нека ми опросте сви овдје садржани!)

Miroslav B. Dušanić: Unterwegs: 62

© by Riste Petreski, 2009
unterwegs
62

jetzt ist es zu spät
der wind trug mich
in die ferne
mit allem leid

Miroslav B. Dušanić

субота, 6. март 2010.

Carlo Levi: Christus kam nur bis Eboli

ISBN: 978-3-86615-511-4
Viele Jahre sind vergangen, Jahre voller Kriege, in denen sogenannte Geschichte gemacht wurde. Vom Zufall hin- und hergetrieben, habe ich das beim Abschied gegebene Versprechen, zu meinen Bauern zurückzukehren, bis jetzt nicht halten können; wer weiß, ob es überhaupt dazu kommen wird. Aber hier in meinem Zimmer, in meiner in sich abgeschlossenen Welt, lege ich gern in der Erinnerung den Weg wieder zurück in jene andere, in Schmerz und Brauchtum verstrickte, unendlich geduldige Welt, die abseits von Geschichte und Staat liegt, in dieses herbe, trostlose Land, wo der Bauer in Elend und Verlassenheit auf karger Scholle im Angesicht des Todes seiner starren Sitte lebt.
„Wir sind keine Christen“, sagen sie, „Christus ist nur bis Eboli gekommen.“ Christ bedeutet in ihrer Ausdruckweise Mensch; und der sprichwörtliche Satz, den ich hundertmal habe wiederholen hören, ist in ihrem Munde wohl nichts anders als der Ausdruck eines trostlosen Minderwertigkeitskomplexes. „Wir sind keine Christen, keine Menschen, wir gelten nicht als Menschen, sondern als Tiere, als Lasttiere und noch geringer als Tiere und Koboldwesen, die doch ihr freies, teuflisches oder engelhaftes Dasein leben; denn wir müssen uns der Welt der Christen jenseits unseres Horizontes unterwerfen, ihre Last und ihren Widerspruch ertragen.“ Aber der Satz hat noch einen viel tieferen Sinn: wie jede symbolische Ausdrucksweise gilt er auch buchstäblich. Christus ist wirklich nur bis Eboli gekommen, wo Straße und Eisenbahn die Salernitaner Küste und das Meer verlassen und in das öde lukanische Land eindringen. Christus ist niemals bis hierher gelangt, ebenso wenig wie die Zeit, die individuelle Seele, die Hoffnung oder das Band zwischen Ursache und Wirkung, wie die Vernunft und die Geschichte. Christus ist nicht bis hierher vorgedrungen, wie auch die Römer nicht bis hierher vorgedrungen waren, welche die großen Straßen beherrschten, aber sich von den Bergen und Wäldern fernhielten, ebenso wenig wie die Griechen, welche am Meer die blühenden Städte Metapont und Sybaris bewohnten. Keiner der kühnen Männer des Westens hat bis hierher den Sinn für die sich wandelnde Zeit, seine Staatstheokratie oder seinen ewigen, sich selbst noch steigernden Tatendrang gebracht. Niemand hat diese Erde berührt, es sei denn als Eroberer oder als Feind oder als verständnisloser Besucher. Die Jahreszeiten gleiten über die Mühsal der Bauern dahin, heute wie dreitausend Jahre vor Christi Geburt; keine menschliche oder göttliche Botschaft wurde an diese halsstarrige Armut gerichtet. Wir reden eine andere Sprache: unsere Worte sind hier unverständlich. Die großen Entdecker haben die Grenzen ihrer eigenen Welt nicht verlassen; sie haben die Pfade ihrer eigenen Seele, die Wege des Guten und Bösen, der Moral und der Erlösung durchlaufen. Christus ist in die unterirdische Hölle der jüdischen Ethik hinabgestiegen, um dort die Pforten der Zeit aufzubrechen und sie in Ewigkeit zu versiegeln. Aber in dieses düstere Land ohne Sünde und ohne Erlösung, wo das Übel nicht moralisches, sondern nur irdisches Leid ist, das ewig den Dingen anhaftet, ist Christus nicht herabgestiegen. Christus ist nur bis Eboli gekommen.
(Anfang des Romans)

Vojvodina: Pannonische Tiefebene

четвртак, 4. март 2010.

Aus-Weg

© by Daniel Murtagh, 2009
Nach einem Aus-Weg suchend
im Rhythmus eines gelassenen
beiläufigen Erzählens
legst du deine Beichte ab.

Je nach Lichtanfall
alles fließt in-
einander.

Die lähmende Lebenstrübheit
erfüllt unsere Wohnung
während der Himmel
sich gleich einer Schlange
zu schwarzem Drohen verdichtet.

Miroslav B. Dušanić

Александар Јовановски: Будућност може бити боља

© by Фото сервис ДС - Александар Јовановски

У организацији ДС и Фонда „Др Зоран Ђинђић“ у току је такмичење младих људи у беседништву на националном нивоу. Ова манифестација је први пут организована у Кикинди 2006. године. Беседа је на задату тему, не сме да траје дуже од четири минута, усменог је карактера тј. говори се „из главе“ уз могућност коришћења подсетника. Ове године тема беседе је „Нико није тако добар како би могао да буде ако се још потруди“. Обрада теме је препуштена самом учеснику, и може да буде политичке, економске, социолошке, културолошке, историјско-социолошке или општедруштвене природе. Завршна, финална вечер биће организована 12. марта у Београду.

На последњем квалификационом такмичењу 2. марта 2010. у Лазаревцу, најбољим беседником је проглашен Александар Јовановски из Лазаревца, ученик четврте године Економске школе. Александар није члан ни једне партије, искрено се нада да ће у будућности постати правник. О себи каже и ово: „Симпатизер сам искључиво Војислава Шешеља и његове маестралне одбране у Хашком трибуналу. Дивим се његовој памети, знању и моћи коју демонстрира у судници, не и његовој политици. Такође обожавам људе који се жртвују за своје идеје. Као нпр. Ернесто Че Гевара, Фидел Кастро, Зоран Ђинђић. Оне који су способни, специфични, који воле да говоре, који паметно говоре. Као што видите, то су људи потпуно различитих политичких схватања, од комуниста, до екстремних националиста.“

Александар ми је дозволио да његову победничку беседу објавим у мом блогу. Овом приликом му се искрено захваљујем и од срца желим, да успе у својим настојањима.


Александар Јовановски: Будућност може бити боља

Ево ме ту пред вама. 19 ми је година и први пут у животу могу да кажем нешто, а да ме бар неко чује. Да викнем! Да се моја реч чује. Нисам веровао да ће ме неко слушати упркос мојој младости. Можда ће ми се ускоро свака реч мерити другачије. Убрзо завршавам безбрижан период живота, тада долазим до раскрснице где је сваки корак пресудан.

Почињем стварање своје будућности. Желим светлу будућност, како за себе тако и за све друге. Морам се устремити ка свом циљу, пун вере и замислити себе како га постижем. Иако дебело оманем и све забрљам увече ћу заспати знајући да сам дао све од себе.

Желим да будем правник, адвокат или судија. У овој земљи једина разлика између та два зaнимања је висина мита коју примају. Другарство, пријатељство... Ех, те смешне речи. Све се претворило у лову, кинту или како би то они мало образованији рекли — новац. Такмичење већ одавно траје. Ко ће више, ко ће боље, ко ће вештије? Да украде! Али шта ту могу?

А онда размислим и о мојој генерациј. Главна тема је велики брат на фарми. Они пате од инсомније, само због њега. Тада дођем до тренутка истине и парадокса моје генерације. Више се не цени "На Дрини ћуприја", тај петпарачки роман. Ко је уопште Иво Андрић када не пише о нарко картелима, дроги, убиствима. Од оних "интелигентнијих" сам сазнао и да је био хрватски националиста. Ту су "Грабљивице", "Спонзоруше", "Тајне џет-сета" и остала књижевна дела или недела са врха топ листа. Интернет је постао једини излаз у свет. Као радујемо се укидању виза, а немам пара ни за пут на море. Срећом па је пријава за ово такмичење бесплатна. Полако сви ми стижемо на станицу ЗОО!

Ја нећу да се моја будућност огледа у последицама тужне прошлости, коју ћу касније поменути. Не желим ни суморну данашњост у којој нико неће да преузме одговорност и нешто промени. Нико неће да ради! Хоћу да радим. Моја генерација хоће нешто да промени!

Рођени смо у рату. Беда, немаштина, сиромаштво. Први разред нам је прекинуо рат. Васпитани смо да је смрт свакодневница. Тек сада нам живот показује да је и најбедније преживљавање боље од најславније смрти. Ако смрт уопште може да буде славна.

Погледајте у будућност, тамо ћемо се срести, ви, моја генерација и ја. Али ни тада нећемо бити толико добри колико бисмо могли да будемо, ако се још потрудимо.

(Победничка беседа, Лазаревац, 2. марта 2010)

уторак, 2. март 2010.

Мирослав Б. Душанић: Избјеглички сузарник

Избјеглички сузарник

Ако икада зажелиш да ме искрено упознаш
сврати у мој сузарник

Помало оку скривена иза пјесама Васка Попе
и Андрићевих романа
налази се стара кутија за ципеле
у којој још увијек болесно жута чами слика
овјековјечено младих моје мајке и оца
са дјететом плачног лика

Ту су и писма из Босне и Србије ћирилична
у краснопису мала и велика слова
исткана и њежна као паучина
и црквени календари за све ове просте
и по коју преступну избјегличку
са обавезном Химном Светом Сави
и десет божијих заповијести

Поред Псалтира штампаног у Минхену 1955.
за народну употребу
у преводу Даничића и издању Свечаника
налазе се упуства када се и како пости
рецепти за српска јела и славски колач
кутија с тамјаном и фитиљима за кандило
и из родног краја струк сасушеног босиљка

Ако икада зажелиш да ме искрено упознаш
сврати у мој сузарник

Мирослав Б. Душанић

Са родитељима

Фёдор Михайлович Достоевский

Fjodor Michailowitsch Dostojewski


«Die Welt liebt ihren Schmutz und wünscht nicht, dass man ihn aufwühlt.»
(Dostojewski: Bekenntnisse des Stawrogin)

субота, 27. фебруар 2010.

Miroslav B. Dušanić: Stillleben / Мирослав Б. Душанић: Мировање

Stillleben

Das Wort erwartet den Tag
Der Тag erwartet das Wort

Miroslav B. Dušanić

© by Dark art - Details von "still leben (laut sterben)"
Мировање
(Мртва природа)

Ријеч ишчекује дан
Дан ишчекује ријеч

(на Српски прeвео Аутор: Мирослав Б. Душанић)