 |
| © by Фото сервис ДС - Александар Јовановски |
У организацији ДС и Фонда „Др Зоран Ђинђић“ у току је такмичење младих људи у беседништву на националном нивоу. Ова манифестација је први пут организована у Кикинди 2006. године. Беседа је на задату тему, не сме да траје дуже од четири минута, усменог је карактера тј. говори се „из главе“ уз могућност коришћења подсетника. Ове године тема беседе је „Нико није тако добар како би могао да буде ако се још потруди“. Обрада теме је препуштена самом учеснику, и може да буде политичке, економске, социолошке, културолошке, историјско-социолошке или општедруштвене природе. Завршна, финална вечер биће организована 12. марта у Београду.
На последњем квалификационом такмичењу 2. марта 2010. у Лазаревцу, најбољим беседником је проглашен Александар Јовановски из Лазаревца, ученик четврте године Економске школе. Александар није члан ни једне партије, искрено се нада да ће у будућности постати правник. О себи каже и ово: „Симпатизер сам искључиво Војислава Шешеља и његове маестралне одбране у Хашком трибуналу. Дивим се његовој памети, знању и моћи коју демонстрира у судници, не и његовој политици. Такође обожавам људе који се жртвују за своје идеје. Као нпр. Ернесто Че Гевара, Фидел Кастро, Зоран Ђинђић. Оне који су способни, специфични, који воле да говоре, који паметно говоре. Као што видите, то су људи потпуно различитих политичких схватања, од комуниста, до екстремних националиста.“
Александар ми је дозволио да његову победничку беседу објавим у мом блогу. Овом приликом му се искрено захваљујем и од срца желим, да успе у својим настојањима.
Александар Јовановски: Будућност може бити боља
Ево ме ту пред вама. 19 ми је година и први пут у животу могу да кажем нешто, а да ме бар неко чује. Да викнем! Да се моја реч чује. Нисам веровао да ће ме неко слушати упркос мојој младости. Можда ће ми се ускоро свака реч мерити другачије. Убрзо завршавам безбрижан период живота, тада долазим до раскрснице где је сваки корак пресудан.
Почињем стварање своје будућности. Желим светлу будућност, како за себе тако и за све друге. Морам се устремити ка свом циљу, пун вере и замислити себе како га постижем. Иако дебело оманем и све забрљам увече ћу заспати знајући да сам дао све од себе.
Желим да будем правник, адвокат или судија. У овој земљи једина разлика између та два зaнимања је висина мита коју примају. Другарство, пријатељство... Ех, те смешне речи. Све се претворило у лову, кинту или како би то они мало образованији рекли — новац. Такмичење већ одавно траје. Ко ће више, ко ће боље, ко ће вештије? Да украде! Али шта ту могу?
А онда размислим и о мојој генерациј. Главна тема је велики брат на фарми. Они пате од инсомније, само због њега. Тада дођем до тренутка истине и парадокса моје генерације. Више се не цени "На Дрини ћуприја", тај петпарачки роман. Ко је уопште Иво Андрић када не пише о нарко картелима, дроги, убиствима. Од оних "интелигентнијих" сам сазнао и да је био хрватски националиста. Ту су "Грабљивице", "Спонзоруше", "Тајне џет-сета" и остала књижевна дела или недела са врха топ листа. Интернет је постао једини излаз у свет. Као радујемо се укидању виза, а немам пара ни за пут на море. Срећом па је пријава за ово такмичење бесплатна. Полако сви ми стижемо на станицу ЗОО!
Ја нећу да се моја будућност огледа у последицама тужне прошлости, коју ћу касније поменути. Не желим ни суморну данашњост у којој нико неће да преузме одговорност и нешто промени. Нико неће да ради! Хоћу да радим. Моја генерација хоће нешто да промени!
Рођени смо у рату. Беда, немаштина, сиромаштво. Први разред нам је прекинуо рат. Васпитани смо да је смрт свакодневница. Тек сада нам живот показује да је и најбедније преживљавање боље од најславније смрти. Ако смрт уопште може да буде славна.
Погледајте у будућност, тамо ћемо се срести, ви, моја генерација и ја. Али ни тада нећемо бити толико добри колико бисмо могли да будемо, ако се још потрудимо.
(Победничка беседа, Лазаревац, 2. марта 2010)
