Перуника

Перунико, лепо цвеће,
Лепо цвеће, плаво цвеће,
Лепо расти, лепо цветај
Да т’ узберем моме брату,
Моме брату Радигосту,
Радигосту вељу бору,
Вељу бору Гостославу
Што но госте причекује,
Што но гошће дочекује,
Да му даде мили бору,
Мили бору вељи Перун,
Вељи Перун вељу снагу,
Вељу снагу и јачину
И јачину крепке мишке,
Да побије свог душмана,
Свог душмана Татарина,
Татарина тог Турчина,
Тог Турчина црна госта,
Црна госта незванога,
Незванога, проклетога,
Проклетога иза мора,
Иза мора сиња црна,
Црна мора Татарина,
Татарина тог туђина,
Тог туђина душманина.

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Сима Пандуровић: За старим Катулом

За старим Катулом

Da mihi basia milia, deinde centum,
Deinde altera milia, deinde secundum centum...
_ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ _
 
Ne quis malus invidere posset
Cum sciet quantum fuisse basiorum.

Та радозналост, та злоба оголела,
Злурадост свêта – мрска посада
Слободе наше, што је волела
Живот без мржње и без немира –
Све је то беда, моја премила;
Друштво је тешка, мучна досада,
Коју је хладна судба спремила
За наша срца, робље свемира.

А бити без људи, и бити увек сâм,
Зато нам треба бити одвећ јак,
Имати своју веру и свој храм
И храбро ићи кроз пустош и мрак;
Лупати тело, рањавити дух
Кроз низак, тесан и мемљиви трем;
Немати утеху за насушни крух;
Самоћа је увек бол дубок и нêм.

Између очаја самоће и беде
Живота у друштву, живота без боје,
Зар, драга моја, једино не вреде
Часови кад смо бивали нас двоје
Сами, под небом ил’ међ четир’ зида,
Предани увек вољно једно другом,
Предани без греха, без сумње и стида,
Срећни у брбљању и ћутању дугом?

Тада је срећа била чиста, проста,
Задовољство које не наноси гриже;
Било је снаге што из сплина диже,
Љубави, страсти и нежности доста,
И пољубаца, пољубаца много...
Јер то нам треба да би живот био
Ако не разумљив, а оно бар мио,
Да би се – и кратак – издржати мог’о.

Сима Пандуровић

/Сима Пандуровић: Дворана младости, Суботица 1955,  

Избор стихова начинио је Ђуро Гавела, он је написао и предговор/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Јелена Димитријевић: Жена

* 27. март 1862 - † 10. април 1945

Жена

Дивљаци! Жена још је вама жена,
Ствар од дрвета, хаљина од ткива,
Од сто вам лета малолетна бива.
Дивљаци! Жена још је вама жена.

Још јој кажете: „То није за жене".
С физичке снаге у поносу своме
К'о са својином поступате с њоме.
Још јој кажете: „То није за жене".

Пуна вам уста: „Култура, култура"
Култура свуда својим крил'ма вије,
Ал' До вас пута прокрчила није
Пуна вам уста: „Култура, култура".

(1912)

Јелена Димитријевић

Мирослав Б. Душанић

Ако љубави немам

Ако људске и анђеоске језике говорим,
а љубави немам,
онда сам звоно које звечи
и кимвал (прапорац) који звечи.
И ако имам дар пророштва
и знам све тајне и сва знања,
и ако имам сву вјеру, да и горе премјештам,
а љубави немам,
ништа сам.
И ако раздијелим све своје имање,
и ако предам тијело своје – да се спали (сажеже),
а љубави немам,
ништа ми не помаже.
(Јер) љубав дуго трпи,
љубав је добра (милокрвна),
(она) не завиди,
љубав се не велича (хвали),
не надима се,
не понаша се непристојно,
не тражи своје,
не љути се,
не мисли о злу,
не радује се неправди;
а радује се истини;
(она) све сноси, све вјерује,
свему се нада, све трпи.
Љубав не престаје никада.

(I Коринћанима 13, 1-8)

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Лукић: Међутим

«... тачке се не могу стављати у литератури. Због оних који долазе, који ће увек надолазити, из праваца из којих се најмање могу очекивати. Књижевне награде код Срба не само последњих десетак  или  двадесетак  година, већ  много  дуже а ф и р м и ш у  не велику поезију већ – књижевне илузије. Овде је у воду и гору, у дрво и камен, и душе ударило нешто горе од чуме; чудо је снашло све, па и вредновање!»

Мирослав Лукић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

У потрази...

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гордана Симеуновић: Мојој мајци

Мојој мајци

Игла ти крива,
Клупко конца, све чвор до чвора.
Нашиваш нам трећи џеп.

Погута над платном
искрајаш,
састављаш,
шириш,
па сужаваш.

А увече легнеш.
И плачеш да те не виде,
и молиш да те не чују.

И сваки твој дан је...
Штеп,
штеп.

Гордана Симеуновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Раскорак

Раскорак

и брусе се стихови
од ријечи праве ђердани
сви би да буду пјесници
а ја се још увијек борим
да постанем човјек

Мирослав Б. Душанић

Милица Јефтимијевић Лилић: Уроњен у трајање

Мирослав Б. Душанић

Уроњен у трајање

                            за Петру Крдуа

Ништа на том упокојеном тијелу
није било мртво:
немирна коса
(као и у Матошевој песми
о мртвој драгој)
замишљено уснуло лице.

Пркосно ћутећи
као да наставља
далековиду мисао,
речи које су се
најзад оваплотиле,
добиле његово име
и више нису метафоре и синоними
већ само суштаство.

Песник је пробуђени део
универзума,
живи неспокој материје
шкољка меланхолије.

Преображен
у чисту спиритуалност
надраста бол оних
што га оплакују
показујући надмоћ духа.
Тако оприсутњеног
положише га упакованог
у трајање.

У земљу
као Мојсија у корабљу
да опет изрони
да га сачува
од Демијурга
за уцељење
зрна и плода.

Милица Јефтимијевић Лилић

Мирослав Б. Душанић

Љубомир Симовић: Утеха

Мирослав Б. Душанић

Утеха

Због зала проклињеш,
а ни за једно се добро захвалио ниси!

Питаш се од ког је немилосног бога
или од кога ђавола, ово зло,
а за добро питао ниси од кога је!

Стискаш главу шакама, коленима,
питаш се чиме си овај покор заслужио,
а чиме си добро заслужио питао ниси!

Устај, отри те сузе, не цвили ту,
умиј се, очешљај се, уљуди се,
и гледај да одсад
са том крвавом сузом у срцу живиш
ко што си досад
с веселом водом кроз ливаде, живео

Љубомир Симовић
/Књижевни часопис Суштина поетике, бр. 6; јун 2014./

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Почињем да вјерујем

Почињем да вјерујем

сјећања су сасвим гола и заморна
осим бола и понеког осмијеха
не нуде ништа

зашто да стојим немоћно и губим
вријеме разгрћући наслаге паучине
досадне и предвидљиве

срећа је спознати слободу
нека живот тече својим током
чезнем ...

пристајем на његове вирове
и тајанствене силе
неизвјесне
ненађене
не(ис)тражене
не(на)слућене
не(до)такнуте
неизбјежне
нека јече и свакодневно пјене

драже су ми Елиотове мрачне визије
и Страшни судови и снови
дража су ми путовања у будућност
од повратка у депресију и ништавило

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Зорица Сентић: Двије пјесме

* 10. септембар 1955   † 04. мај 2014

Страна

имао је срце насликано на лицу
плео је ноте врховима својих прстију
музику у дубинама очију
на његовим уснама спавали су плави пољупци
окретао је стране
човек без година
једне ноћи прокрстарила сам његовим осмехом
сад проводим ноћи у писању и сањарењу
не могу више ни да спавам
он можда никада неће прочитати
морам да окренем страну

Зорица Сентић

Мирослав Б. Душанић

Волим нâс ја

морало је тако бити
исте су све приче
моје ноћи су другачије
дал’ је морало све
баш све
тако бити ...
до запете, моје приче су исте
ја једино имам право да их пишем другачије
јер су моје приче
моје успомене
једино нâс успомене чувају од заборава
једино успомене лече душе
једна тишина шапнута у телефон
илузија једног осмеха
једна мисао
један поглед у коме видимо себе…
фотографија у којој препознајемо
то што се не препознаје…
траг нота што нам свирају
нечујну музику
реченице што звоне истинито…
једна посвета и речи које дрхте…
поруке што избришемо да заборавимо
од страха да су можда једном биле истините
датум рођења који смо слагали
да истини помогнемо
мали осмех који додајемо животу...
неко обећање што још увек нисмо дали…
прве прилике, па и друге…
последње речи или прве…
ружа коју нећемо да бацимо
мирис целог тог дана остао на њеним латицама...
свећа која још гори само у нашем сећању
од те последње вечере са...
вечере без вечере
тог деветог-десетог септембра...
та једина успомена
од тог једног дана
… та једина не успомена
филм би се звао
ја нâс волим
волим нâс ја
што више копкам по сликама, дружим се са опасностима
да у облаке одем
да се бар за облаке удам
остаје ми сенка течности
да дођем до разума врелог
и опет прође Анђео
Анђелов мирис зна да осветли успомене
ал’ никада више
више никада
никада нећу говорити писцу
не док је он присутан…
чак ни у сновима…
успомене моје
приче су моје
другачије да их пишем имам право једино ја
исте су приче моје до запете
тако...
све баш
све је морало
другачије су ноћи моје
приче све су исте
бити тако је морало
ја нâс волим
волим нâс ја

Зорица Сентић

Мирослав Б. Душанић

Јован Стерија Поповић: Надгробије самоме себи

* 13. јануар 1806  † 10. март 1856

Надгробије самоме себи

Ништа из ништа,
Згрувано у ништа
Даје све ништа.
Шта желиш више
Од ишчезлог ништа?
Пламен кратко траје,
Вечно гаси се.
Стихотворац, ретор,
Професор, правдослов,
У књигама име
Вечно остаје ти.
Но тело нам ништа,
Ум такође ништа,
Све је, дакле, ништа
Сенка и ништа.

Јован Стерија Поповић

Мирослав Б. Душанић

Слободан Ракитић: Све што ми је потребно

Мирослав Б. Душанић

Све што ми је потребно

Све што ми је потребно налазим у себи,
све што ми није потребно такође налазим у себи;
узорану ледину и утрину
и птицу стреловиту у висини ја налазим у себи;
пролеће, лето, јесен и зиму,
реке које теку узводно
и море удвојено ја налазим у себи;
тебе, још увек јогунасту,
ја налазим у себи;
дан рођења и судњи дан,
све своје дане ја налазим у себи,
али себе не налазим,
али себе нигде не видим.

(1982)

Слободан Ракитић

Мирослав Б. Душанић