Каролина Илика: Попут сељанке

Carolina Ilica

Попут сељанке

Посадих босиљак у свето поподне, у петак
Као сељанка.
Квасих га водом из устију.
Све мислећи на Бога и на Љубав,
Као да су једно те исто!
И гле како је сада процвјетао!
И ево ме са босиљком на прсима!
Попут сељанке
Жуђена и жудна.

Помириши ме, најприје, Ти, Господе!

Каролина Илика
/Пријевод са румунског: Миљана и Миљурко Вукадиновић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Без нас

Без нас

Присјећам се корака на мосту
И заљубљених погледа
Пред сам залазак сунца
А набујала ријека хучала носећи
Ишчупано дрвеће

Давно се ријека у корито повукла
И звона с цркве утишала
Изнад моста два црна гаврана
Неуморно круже
Као да су нешто изгубили

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Виктор Иго: БОГ (фрагмент)

БОГ (фрагмент)

– Ко си ти, што ме пречиш тамо куд се запутих,
Мрачно биће, што дрхтиш од даха ове тмице?
Рекох.

          Он одговори: – Перо сам тамне птице
Ноћи и сјаја, паун сазвежђа, сличан лири
Црној што се у овај бескрајни простор шири.

– Зовеш се?

          – За те – рече – што једну страну свега
Видиш, а не смисао, и далек си од њега,
Ја Људски Дух представљам.

                                           Легија ми је име.
Моћни сам хор звукова и речи, и са њиме
Бивам неодољива зараза свакој души.
Дах сам а и пепео, ватра и дим што гуши.
Зверски сам нагон или божански занос свети,
Пролазник онај моћни и нестварни што лети
Кроз свет к’о ветар, звезду и искру проносећи
– Пошто сам дах тог света – у свакој својој речи.
Дах сам, али не уста; јер зефир обори ме
И дигне; а кад дахнем, све сам рекао тиме.
Џин сам и кепец, лажан, истинит, глух и звучан,
Утихли пук у ноћи, у зори народ бучан.
“Ја” и “ми” једно другом у мени противрече;
Свеукупног мишљења плима кроз мене тече.
Као авет времена – године, века, дана –
Маглуштина сам људска што струји, узбуркана.
Вечна сам противречност, човече; мене она
На мрачном точку врти као свог Иксиона.
Гомила коју зову демоном, Демос ја сам;
Врвим, чекам; смехом се или пак плачем гласам.

Носим моћ урагана у стубу тромби сличном.

Пребивам и у скромном огњишту породичном.
Од угарка ја отмем варницу пробуђену
Што такне тамну клицу, у лобањи скривену
Иза чела сагнутих, па додир искре ове
Експлозију у духу мудрацâ изазове.
Ја бдим и живим уз њих, мишљу им својом служим,
Па лозу Сабињана с фландријским хмељем здружим,
С галским смехом ведрину атичке веселости;
Здрав разум, благи закон античке безбрижности,
Мир и слобода, радост, пиће су духа мога;
Њим ја Еразма, Стерна, па чак и дивљачнога
Мог Дидроа опијам; Раблеу дам да пије
Из амфоре где жеђ је гасио Хорације.

Он настави:

           – Довикнем сваком ко нешто смера:
Доста. Заврши. Ја сам осредњост неизмерна.
Када год неко каже: умерен или средњи,
Осредњи, посреднички, ни први ни последњи,
Сваким таквим изразом баш мене он зазива,
А то каткад похвала, каткад увреда бива.
Дух сам Средине, зато не срећем у висини
Јехову, ни Иблиса у његовој дубини;
У бројању сам Мноштво, међа у постојању,
Запрека свакој тежњи ка претераном знању,
Тражењу, тежњи к циљу и стизању до њега;
Ја сам Сви, и зато сам тајанствен душман Свега.
Ја сам закон застоја, ограде и видика,
Закон који и целе природе бива слика;
У висини сам етер што плави се, ал’ гуши,
У понору – тежина са којом се све руши.
Ја сваком кажем: – Ево твог круга. Чекај. Стани.
Јер свему што постоји међа и крај су дани,
Све мора, не ширећи облике своме бићу,
Да трпи сплет закона што се у њему стичу.
И Граница и Центар бивају моје име;
Ја сам праг свеколиких светова; бдим над свиме.
Увек све обухватам, присвајам, потчињавам,
А чим крајност осетим, ње се ужасавам
– Но лудости тек мало, мудрости много више.
Моја воља заносе и смела хтења брише;
Хоћу да род се људски стварности придржава
Па у доброти здружим тог пса и овог лава;
Дах сам и терет, стога ништа не измакне ми:
Све духовно к висини, све плотско ка дну стреми.
 

А објашњење за то у спознаји се крије
Да сам тек дух, тек ветар саздан од материје;
Твар сам неопипљива, па ипак бивам сила
Што покреће сокове под кором, кроз сплет жила,
Што смрачи сва зрцала на која мој дах падне.
Ја чувам мислиоце, те крхке муве јадне,
Од бескраја и свих му омамљујућих сила.
За ноге држим оног ком азур хвата крила.
Отров сам, зло и добро, и бука и тишина;
У висини сам подне а поноћ сред дубина;
Ја сам покрет вечити, алтернатива мрачна,
Време које изводи пред свет, к’о ура тачна,
Низ апостола дању, а ноћу низ владара.
Велико чиним лепим, па уметности стварам.

Ја упирем кроз тмине од меса и од крви
Поглед роја зеница у људски род што врви.
У исти мах свеопшти, ја сам и делимичан.
Ја се из паре родим, небеској киши сличан,
Као цвет каменике, из хридине процветам;
Бивам у бродолому, ливадском стазом шетам;
С одећом дављеника на неком валу плутам,
Уз међаш неке њиве ил’ неком цестом лутам;
У бакљи сам што трне, у цвету који вене.
Безбројним именима називали су мене:
Демокрит, Аристотел, Лукијан, Езоп, Данте,
Диоген, Тимон, Плаут, Лок, Бејкон, Свифт, Сервантес,
Русо, Волтер – њихова ја бивам слика верна.
Јер ја сам резултанта те земље, неизмерна:
Разум. –

Виктор Иго
/Пријевод с француског: Никола Бертолино/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Арсениј Тарковски: Први сусрети

Први сусрети

Тренутке наше, свако сусретање
Слависмо као Богојављење
Сами на целом свету. Ти си била
Смелија и лакша од птичијег крила
Низ вртоглаво степениште
Док си стрчавала, сваким степеником
Понесена, кроз влажни јоргован
Ка свом простору,
С друге стране огледалног стакла.

Када је пала ноћ, милост ми је била
Дарована, а олтарна врата
Отворена, и у тмини је блистала
И лагано се примицала твоја нагота,
И будећи се: „Буди благословена!“ –
Говорих и знах да је дрско
Моје благосиљање: Ти си спавала,
И додирујући капке плаве васељене,
Ка теби је стремио јоргован са стола
И плаветнилом додирнути капци
Спокојни су били и рука ти топла.
А у кристалима су подрхтавале реке,
Димиле се планине, свањавала мора
И ти си држала сферу на длану,
Кристалну, и ти си спавала на трону,
И Боже истински! Ти си била моја!
Ти си се пробудила и преобразила
Целокупни човечији речник,
И речи се пунозвучном силом
Испунише, и реч „Ти“ се откри
И доби нови смисао и постаде „Цар“.
На свету се потом све преобрази, чак
И просте ствари – врч, и крчак – и то када
Је стајала међу нама, као на стражи
слојевита и тврда вода.

Занесмо се непознатом негде
Пред нама илузорно промицаше
Чудом изникли градови.
Сама нана нам је подлегала ногама
И птице пођоше нашим путем
И рибе нас пратише у реци
И небо се отвори пред очима.

И судбина је ишла трагом нашим
као лудак са бритвом у руци.

Арсениј Тарковски

/Препјев: Кристина Радомировић — погледати енглески текст/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Душан Вукајловић: МОЛИТВА ЧУВАРА

* 20. јануар 1948  † 09. децембар 1994

МОЛИТВА ЧУВАРА

Шта још тражити
у времену достојном префињеног заната,
заната за оштроумне,
а да не одлутамо далеко,
против себе Те окренем.
                     
Све је сређено и ради вежбе само,
померимо коцкице, шибице креснимо,
главе у кукуљицама заменимо,
одела им ишчеткамо.
Мирни су они, драги,
хлеб су заслужили
и кад нам претекне, дамо им.
Кад не претекне, балоне одвежемо,
организујемо организујемо,
у куту и сузу пустимо.

Све је пажљиво ограђено.
На ваљано опраним стаклима око нас
нема ликова.
Нема их ни међу нама и њима.
Добро је тако.
Лик је један, непоновљив.

Пароле нередовно мењамо.
Учинак је бољи.
Нема опуштања, непријатеља
реда, мира, безакоња рајског.
Доколице, нашег противника.

Пар речи можда само, молитва кратка:
Дозволи ми каткад мали нехат,
неки попуст да учиним,
(ђаволак мозак, остатак прошлости)
срце да ми се ослони на уредан поток
и правилан цвет.
Наговештај ми дај,
строго чуване собе у коју ћеш ме увести,
чисте постеље,
у коју ћеш ме положити.

Душан Вукајловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Дејан Ђорђевић: НЕПРИСТАЈАЊЕ

Филекс, Лесковац, 2008.

ЖЕЉЕ

Нисам тај
Кога чека свет.
Али сам најавио долазак.
Сада пева гомила унесрећених
И чека да ме разапну.

НЕ ОКРЕЋИ СЕ, СИНЕ

Не окрећи се, сине!
Иза тебе ничег.
Прошлост црвени као јагода.
Размишљај о будућности.
У њој се живи без воћа.

ПЕСНИЦИ

Жмуре док певају.
И лако их је убити.

Пишу прећутано.

Тешко их је разумети.
А лако осудити.

Дејан Ђорђевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Ранко Павловић: СРЖ

ISBN: 86-09-00882-7

На стубу срама

Да их питаш зашто
рекли би да не знају,
ал' људи од власти
над људским животима
прикују често тачку
на централни стуб срама
у главном градском парку,
па дуго круже око ње,
гледају је презриво
и пљују пут несрећнице.

А догоди се понекад,
врло ријетко додуше,
да на миг оног изнад њих
ти исти људи од власти
над људским животима
скину тачку са стуба срама
и посаде је у главну ложу
краљевског позоришта,
да гледа драму о Прометеју
ил' слуша Пјесму над пјесмама.

Тада јој прилазе смјерно
и клањају се понизно,
све мјерећ' једним оком
оног што је изнад њих,
а другим онај стуб срама.

О чему још да сањам

О чему још да сањам,
који сан да удјенем
у све чешћу несаницу?

Очеве касне повратке
са шумског радилишта,
мајчине брашњаве руке
док мијеси питу за суботњу вечеру,
пуцкетање сирове грабовине
у зиданој пећи крај које
дремуцкајући преде олињали мачор,
невину сњежну бјелину
што се кроз чађаво окно
усијеца у радознали поглед
зачуђеног дјечака
– све то, и још стотину чуда
у сан да призовем,
опет бих осјећао празнину
коју је вријеме издубило
у ономе што године нису изглодале
и у незаситу утробу
халапљиво стрпале.

Којим сном још да унесем
мало радости у сивило свакодневице,
који сан да подарим
стрпљивом чекању
расцвјетавања тачке?

Можда онај о стази
што вијуга између потока
и пристранка обраслог шипражјем,
или о каменој кичми
поврх брда сличног самару,
куда ме пут водио до школе?

Да ли сан о звијезди
која је једне ноћи пала
на јастук уснулог дерана
док је погледом мрсио
плавичасте нити мјесечине,
или треперав сан о лептиру
што се одједном нашао
на раскриљеној свесци,
пуној бесмислених бројки,
на часу математике?

Све то, и још стотину чуда
у сан да потопим,
опет би смисао свега
био у несаници.

Ранко Павловић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Зоран М. Мандић: ОТКУП

ОТКУП

Како откупити Песме
избавити их из лицемерја Језика
удруженог са осећањем дубине
која увек недостаје Свету
Његовом коцкарском духу
Игри слагања слојева измишљеног
Времена
Смени династија простора и
интерпретација пописа на којима је
увек неко Неко
Зрак
Сенка
Траг
Разглављен цртеж у разобрученом
Пореклу Света
Његове немоћи у одмеравању
Снаге са гравитацијом
Поезија је грешка с којом се
живи у сентименталном прегратку Душе
У ритамском шкопљењу Мелодије
Превртљиви перачи руку панично беже из
Поезије
Укрцавају се на бродове
Прозе
Нуде се Језику за мале паре
На новим пословима
раде најпрљавије послове чишћења
подова и плафона
Аутобиографије
Неодговорни читаоци купују
смеће из њихових радионица
Нико да се сети Расправе у којој
Монолог ступа у Дијалог
Поезије
У издвојени Шум
њеног Срца
заробљеног цинцарским хипотекама
изможденог Језика
Како са таквим теретима у откуп
Поезије
Како до њене неопорезованости на
издисају Ваздуха
на дуплом дну Гравитације са
њеним разорним ругањем
Филозофима и Есејистима
Да ли је Поезија заустављена на прагу
Приче о смаку Језика
Како до тог сазнања пре њеног
Откупа

Зоран М. Мандић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Омар Хајам: РУБАИЈЕ (Избор из часописа КОРАЦИ)

XXIII
Ах, пригрли све што ти се пружи,
Пре но што се Душа Праху придружи,
Прах Праху, и под Прах да се легне,
Без Песама о Вину и Ружи.

XXV
Сви ти Свеци, што у једном даху
О Два Света учено причаху,
Наивни су Пророци; Речи им
За подсмех, а Уста им у Праху.

XXVI
Амо старом Хајаму, нек' виче
Мудрац, јер живот хитро протиче,
А све Остало пусте су Приче;
Заувек мре Цвет што некад ниче.
 
XXXIV
Те Купи приђох уснама двема,
Да чујем Тајне што Живот спрема,
Тек Пољупцем ми шапну: "Док си жив
Пиј - јер кад умреш, повратка нема."

XXXVII
Ма дај Вина - чему више клети
Како Време испод Ногу лети:
Што да те муче Сутра и Јуче,
Ако ћеш ти слашћу Данас зрети!

XXXVIII
Тек Трси Голом Пустаром ходамо,
Тек Трси Водом Живота бродимо,
Звезде бледе и Караван креће
Ка Сивој Зори - Ох, пожуримо!

XXXIX
О, па докле више, докле више
Да нас буни што филозоф пише?
Пре у весељу кушај Грожђа плод
Но горки онај што срећу сише.

LI
Рука пише, и срочивши своје,
Иде даље: а Досетке твоје,
И сва Вера, Сузе тешке, неће
Успети ни редак да прекроје.

Омар Хајам

/Пријевод: Данко Камчевски; Овај избор преузет је из часописа КОРАЦИ, свеска 13, 2014. Препоручио бих да ове рубаије упоредите са одговарајућим у препјеву Душана Симеоновића, које сам објавио 04. марта 2015./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Лет чворака

Лет чворака

заклоњен испреплетеном мрежом дивље лозе
олистале оструге и процвјеталог глога
тихо из прикрајка гледао сам младе чворке
у првим покушајима лета
како одмјеравају даљине и скраћују путање
њихова несигурна и присилна приземљења
када у пуном замаху крила изгубе контролу
и цијелим својим тијелом ударе у тврду ледину
како немоћно шире крила и тетурају
забијају жуте кљунове у земљу и убрзано дишу

и схватио сам да то није једноставна вјежба
већ изузетно напорна драма у неколико чинова
а најтежи чин није био одустајање и потом смрт
најтежи чин је сигуран лет у изазован живот

Мирослав Б. Душанић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Успут и насумице од МАШИЋ ДАНИЦЕ

Демонстрације су велика моба.
Сакупи се народ да помогне својој земљи.

* * *  
Извозимо памет, продајемо душу.
Све чинимо да боље живимо.

* * *
Свакога дана отварамо радна места.
Да се проветре просторије.

* * *
Ми смо већински власници.
Наша је авлија, а ваша капија.

* * *
Приватизација је превазишла сва очекивања.
Имамо и власнике државе.

* * *  
Хоћемо монархију.
И животиње имају цара.

* * *
Власт мора да (з)бије народ.
Не може свака вашка обашка.

* * * 
Ко је за корените промене 
мора имати снаге да уништи пањеве.

* * *
Они без корена су најжилавији.

* * *
Нисмо изгубили браћу у рату.
Нашли су их експерти за судску медицину.

* * *
Пао је са коња на магарца.
Ако је за утеху, и магарац вуче.

* * *
Сви Срби могу да се сложе – у јаме.

* * *
Само у месари главе и репови имају исту вредност.

* * *
Одакле им је капало 
сазнали смо када је процурило.

* * *
И лоза Немањића је опијала,
али народ није оволико посртао.

* * *
Некада је бацање земље за покојником
ударање камен темељца.

* * *
Одлив мозгова почиње мућкањем памети.

* * *
Политичаре не погађа затвор.
Серу свакога дана.

* * *
Џелату није битна величина главе
већ дебљина врата.

* * *
Овце блеје и када им јагањце кољу.

* * *
Није довољно само дати глас.
Треба имати и слуха.

* * *
Џаба нам подмећу клипове
када ми добијамо окруњено.

* * *
САЧУВАЈ БОЖЕ!  
Ако је још несто остало.

Даница Машић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гордана Симеуновић: ПРЕДАХ

ПРЕДАХ

То што се отпор у теби притајио,
тако да помислиш да га и нема,
па препуштена сасвим,
радосном живљењу, обичном,
смешиш се задовољно,
само је кратак предах.

За дан, два, то знаш,
побуна у теби скривена,
обновљена почеће нови поход.

И живот ће опет бити немир.

Гордана Симеуновић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Гордана Ђилас: ВАСКРСНА НЕДЕЉА

ВАСКРСНА НЕДЕЉА

Васкрсне недеље ишле смо
на гробље. Цвеће које смо
две недеље раније засадиле
лепо је напредовало
Ускоро ће око гроба израсти
лепи, шарени цветови
које волиш. Хтела сам нешто
да ти кажем али је нека
невидиљива рука зауставила
моје речи. Устукнула сам,
није постојала у том тренутку
могућност да остварим блискост
Она је увек зависила од тебе
Упирем поглед у чемпрес
који нешто оклева са растом
не би ли како он
зауставио сузе

На прагу сам старости и
стид ме је што још увек
нисам научила да ти кажем
шта осећам

Гордана Ђилас

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Николај Гумиљов: СРЕЋА

СРЕЋА

Од дрвета црвеног барка је моја,
А моја флаута од јасписа.

Водом се скида мрља са свиле,
Вином – из срца немир.

И ако имаш барку лагану,
Вино и жену милу,

Чега ти више недостаје? Ти си у свему
Сличан генијима неба.

Николај Гумиљов

/Превео: Миломир Булатовић; преузето из СЛОВО, бр. 36-37; Никшић, март 2012./

Фотографије: Мирослав Б. Душанић