 |
| Поклон младе умјетнице Катарине Баћевић |
Без пријатеља свијет би био сасвим пуст... А ја их имам пар
предивних. Уз моје најближе (супруга и дјеца) они су моје највеће богатство... Сви ме из дана у дан бодре и одржавају на животу...
Крајински књижевни круг Неготин је нашао за сходно да у свом часопису БУКТИЊА објави и моје текстове... На тој части захваљујем се млађем колеги Саши Скалушевић Скали. А један од објављених текстова је и ова пјесма без наслова:
* * *
Губим потребу да било шта кажем,
повлачим се у своју библиотеку.
Да будем сјенка у царству тишине,
а не тумач, овом нашем вијеку.
Досадила дневна бука, трчкарања,
бескорисна бдијења као на стражи.
Осјећам, како ми се тијело сасвим
заморило, а и душа спокој тражи.
Мирослав Б. Душанић
И сљедећи број БУКТИЊЕ се показао као изненађење. У њему је мој велики пријатељ још из београдских дана, пјесник Власта Младеновић, објавио пјесме посвећене мени... Једна од објављених пјесама:
СВАКОГА ЈУТРА ЧИТАЈУЋИ ДУШАНИЋА
Свакога јутра, читајући Душанића,
дан препознајем, дан који долази,
срећан што има писаца,
што има читалаца.
Упућени једни на друге,
јер сви други путеви су затворени,
опстају у страшном невремену
као лишај на камену.
Лишени нежности,
а тако нежни према другима,
окамењена је њихова реч,
мека као душа, душевна као млеч.
По речима ће се свет управљати,
свет који ће доћи,
тако се испуњава дуг,
сунце увек показује југ.
Власта Младеновић
На промоцији нових бројева часописа БУКТИЊА, Власта је прочитао своје текстове и осврнуо се на моје пјесништво. Све бих дао да сам могао да присуствујем том представљању. Четврт вијека живим у изгнанству, четврт вијека моје ноге нису крочиле на тло Србије (а због тешке болести највјероватније више никад и неће), а опет се име моје помињало...
 |
| Мирослав Б. Душанић |
У име позваних на Бранково коло, мој пријатељ Власта је у Стражилову великом пјеснику положио цвијет, запалио свијећу, одржао бесједу и прочитао пјесму о мом селу Појезни, коју је написао на основу фотографија Савка Пећић Песе...
МОТИВ ИЗ ПОЈЕЗНЕ
По фотографији С. П. Песа
Гледам панораму Појезне,
а као да гледам Бранково Стражилово,
и Фрушку Гору и мој Дели Јован.
Али све је то само сан,
санак пусти.
Беле се облаци,
облаци густи.
Гледам бајковите пределе,
бујне ливаде, на обронцима куће,
али даљине нас деле,
из даљина
лепша је домовина,
у близини то је немогуће.
Живот је лаж,
стваран је само сан,
пројекција, пејзаж,
приближавање је пут опасан.
Зарасле су стазе,
свуда трње и богазе.
Власта Младеновић
 |
| Савко Пећић Песа |
