Мирослав Тодоровић: У сјају литица стихови

Мирослав Тодоровић (приватна фотографија)

У сјају литица стихови

На СТЕНИ остављам песму о мору
Да је таласи доврше

За распру таласа и стења
Нема речи доли њиховог језика

Речи којима ће сјај литица бити огледало
Као миленијуми што су само пламичак
У испису таме историје трепет
Тамо где сва хука времена почива

Као вечност што по ђубришту времена
Дима прамичак у спису моме налази

Затичем са сунцем на хоризонту
На песку рукопис поруку
Одразе ноћних сенки са
Религијским љескањем таласа

Који су спрам небног сјаја
Са обалом зборили
Љуштуре шкољки зелене пласке алги
Ево и комада дрвета
Које се домогло свог копна

Море ће до/певати песму о мору
Талас се распршава о литице
Опис у књизи буре отисак само
Талас за таласом обасјава
Све/т до записа

(Поморје, 22. 8. 2006.)

Мирослав Тодорвић

Мирослав Б. Душанић: Зона сумрака

Мирослав Б. Душанић/Blanca Juan Palau

Зона сумрака

путања ми јасно оцртана
на путу ка ишчезнућу...

послије толико година
стоички подношеног
самовања
све је мање трзаја —
у тијелу нема замаха
попустиле уставе
крик по крик
надвили се сури облаци
покидала паучина
све се у мени побунило
цијели систем саздан
од крви и меса бјесни
мишићи грче
отказују зглобови и зуби
кичма оглодана
зјапе кости као пискаве
зурле
порозне и шупље
шкрипе при сваком
покрету...

... копним полако
ни лако — ни једноставно

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Изван и изнад свих граница

одрастао у простору паганског фолклора: на изворишту сујевјерја и светитеља

Бошко Томашевић: Дилувијална пракса поезије

Дилувијална пракса поезије

Многи писци пишу
у сутерену времена
верују да исторуја постоји
трче кроз њу
памте датуме
скупљају кишницу
за прање сапунице векова
и никад не излазе из
сопственог дворишта.

Авлијски писци пишу
у авлији по авлији за авлију
углавном су једни с другима на ти
познају се још из 
бољих а опаких времена
социјализма рецимо
награђивани онда
нашли су новог господара
за своје нове риме
с укусом мита и паљевине
за дуге приче од Сизифа и назад
згодних за окупљање
клана ошишаних
а недокланих.

Време нема ништа против њих
време је мазно и увија им се
под ногама
но можда против
има естетика.

Авлијско лепо
не познаје правило лепоте
али се зато искушава
на правилима историјске:
на губилиштима
на стратиштима
на бојиштима овог или оног поља
без жита и без булки.

Они знају куда иде време.

Њихова дилувијална пракса поезије
води их Кромањону
пролази поред Стоунхенџа
спушта се као река понорница
у пећине Горгоне

спаја се негде са путем за Аушвиц
и иде још даље у
будућност
дилувијалну
или постисторијску
видећемо.

(Инсбрук, 23. јун 2009.)

Бошко Томашевић

Бећир Вуковић: Нема више усамљених

Нема више усамљених

нико вас не схвата
ни црква
не разуме

шта хоћете појмом
култура кривице

да сте спремни
ради сличних несхватања
да се одрекнете
и објављивања

да сте себе
моделовали
по угледу на кафку
на к
на
тачку

нажалост
нисмо у стању
да одрадимо ваш захтев

да сте читали
где сте читали
да један
који један

да нисте можда ви ушли
у цркву
и одржали своју проповед
на гори

па шта
богом дана привилргија

Бећир Вуковић

Мирослав Б. Душанић

Бећир Вуковић: Три песме

Сергей Федорович Давидович

Владимир Јагличић: Разговор са оцем

Владимир Јагличић

Разговор са оцем

Ми настављамо тај разговор
о месту свом, већ неко време,
кад сретнемо се: на наговор
времена истог, у невреме.
Показује ми руком, некуд
у правцу којем нисмо ради,
том расутошћу реке теку,
и њом смо, давно, били млади.
Каже парцелу, цену, опсег,
хоће клесара из Сабанте,
јер болиш, скоро додир, осет,
како, свести, да одагнам те?
Слути годину, сат и час,
јесени општој пред октобром:
не верујући у свој глас,
прошапнем тихо: добро, добро...
А нема добра само смрт је
развела газ низ леје вртне.

Драча, 12. 09. 2004.

Владимир Јагличић

Мирослав Душанић

  Поезија Владимира Јагличића

Мирослав Б. Душанић: Тајне (које сан сакрива)

© by Valeri Lanski-Waldt: Adam und Eva

Тајне (које сан сакрива)

Досаде ми слијепе улице
и несрећни трубадури
одјездим у сан и тражим
мудрости врачева а
сазнам властитим срцем
(има ту нечега)
да Бог постоји истински –
готово као ја
живи у сваком удисају и
издисају
и да је старији од амеба
Адам с јабуком у зубима
одуран а
Ева на дрво наслоњена
смјешка се и мудро ћути

Мирослав Б. Душанић

Албер Ками

© by Petr Vorel: Albert Camus

«Тражити оно што је истинито, не значи тражити оно што је пожељно.»
Албер Ками

Мирослав Б. Душанић: Проскрибована стварност

© by Anne Bachelier

Проскрибована стварност

(поводом додјеле једне велике
књижевне награде)

Већ заморени церемониозних
представљања и лажи
(које нам се намећу)
кусамо сурутку
млијеко и кајмак послужује се
слављеницима
то је та правда о којој (ни)смо
сањали
човјек се навикне и трпи
прихвата те сметености као
нешто норманло
и само по себи разумљиво
много је тих и сличних
гадости (чак је и ово
рекао неко прије мене) режим
самовлашћа је вирус и смијешта
нас (без пардона) у карантин
(а по потреби и у гробљанску
улицу)
„политички идеали могу бити
овакви или онакви“
(то је одлика демократије) али
је велики гријех прећутати
ИСТИНУ...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Како досегнути срећу...

Како досегнути срећу...

За почетак треба отићи у друго
Вријеме
(дакле, извршити прекорачење)
и успоставити контакт с ониим
Свијетом
(путовање може да буде кратко
и опуштено
или да потраје нешто дуже)

Тамо се живи од памтивијека
у сфери нових спознаја
и још увијек постоје чуда
уклоњени су усуд и жиг
плод инцеста и
калкулације
нема перверзних жеља и
историјске димензије
човјек се ослободио историје
и породичне митологије
у потпуности
нема друштвене истине
привилегованих и идеологије
ни овоземаљских стварности
у равни колективне
егзистенције
не постоје аутоматизми (из
прошлог живота)
он је носилац креативне енергије
стоји стамено
као независтан појединац
и алхемичар
вјечно млад или вјечно стар

Све остало је у домену маште...
(август 2011.)

Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац: Уздах о детаљу

Уздах о детаљу

До овог зарђалог прозора
До овог масног окна
Досезале су крошње,
Гране и гранчице
Бајковите шаке свеже дневне неизвесности
Лепа неман неискуства,
Чулни увод у здраву слободу
Ни речи, ни стиха, ни кофеина, ни никотина
Божански заштитни Редослед
Види, сад, од тог бившег кисеоника
Шта се на гвожђу створило
Од оне сврбуцкајуће светлости
Какво паперје петролеја
Од самог Јутра
Какав понизан дан.

Радивој Шајтинац

Мирослав Б. Душанић: Архивар снова

Архивар снова

(пар дана пред почетак Великог поста)

недјеља: Св. Тарасије Цариградски

И није ми баш ништа рекао

стајао је обасјан мјесецом

као утвара поред трна руже

гледао је кроз мене мој отац

у даљину и дисао кроз мене

био је то тежак ноћни сусрет

од којег сам се разболио

~

понедјељак: Св. Порфирије Гаски

И није ми врата отворила мајка

већ старац с влагом у очима

збуњено и дрхтавом руком

а знао сам да је то наша кућа

препознао сам јој фасаду

и фугу изнад малог прозора

~

уторак: Препод. Прокопије Декаполит

И све пјесме моје из сандука

стара писма брижно коричена

све мишеви зубима самљели

од сјећања нигдје трага нема

а без њих је живот к'о пустиња

суви камен без сока раслиња

~

сриједа: Препод. Василије Исповедник

И плакао сам док сам одлазио

уском стазом пуном кукуријека

нигдје ријечи ухо да запара

да ме спријечи у мојој намјери

нигдје сунца да ми згрије душу

црне вране небо искљуцале

~

четвртак: Св. преподобномученица Евдокија

И с уједом шарке отровнице

крв је врела путе осликала

свака стопа једна бара мала

бола нема само ми се дријема

дивље пчеле драче запосјеле

да прилегнем да им чујем звуке

~

петак: Св. свештеномученик Теодот Киринејски

И доживљавам ујед змије

као спасоносно ослобођење

бијег од свих гријеха и урока

као вјеру и утјеху на умору

као највећи дар Господа

души мојој једини благослов

Мирослав Б. Душанић

Сибе (Јосип) Миличић: Бесконачност

ISBN: 978-86-7315-057-4

Бесконачност

На брдо пео се човек.
Највиши вршак
беше страшно високо;
изгледаше ми:
овај ће пети се довек.

На брдо пео се човек.

Али, што је врхунцу
све ближе и ближе био,
он беше све мањи и мањи.
Наједном неста...
... и тек кад стигну до врха,
ја видех:
још једну тачкицу више
врх оног високог места...

... А онај?

Сву страшну бесконачност неба!

Сибе (Јосип) Миличић