среда, 17. јул 2013.

Антонио Порпета: Анђели мора


Анђели мора

Анђели мора, кад се ноћ спусти,
нежно вуку дављенике
до пријатељског жала,
и тамо чисте њихова тела од алги и медуза
и брижно им косе чешљају
да не би тако беживотно изгледали,
да мајке, кад их виде,
не помисле на смрт.
Понекад на њихове јадне капке полажу
два сребрна сестерција покупљена
из какве потопљене олупине
не би ли страх избрисали из њихових очију
и зачуђеност им се вратила у зенице,
или им у руке пак стављају шкољке и латице
као да су деца сред игре
заспала.
Најзад, лаганим покретима,
врло споро хладе њихова лица
и са усана им растерују последње речи
остављајући им тек име неке жене...
Скоро увек преклињу небеске херубине
да им пажљиво преместе душе,
јер је море на њима оставило горке огреботине,
ударце угора, повреде бездана,
а у најтежем трену
видевши како им се животи удаљавају, како тону
у ћутљивом подрхтавању воде,
а с животом им одлази и памћење
а у памћењу све што су некад волели
или што су могли волети,
и велики би њихов бол...
По обављеном задатку, анђели лете
пут белих острва сна,
а дављеници остају
усамљени и велелепни
на својим златним брежуљцима пешчаним,
спокојни попут богова,
достојни свог пораза,
док чекају да зора сване,
да их светлост прекрије,
да их студен заборава
никад не сустигне.

Антонио Порпета

уторак, 16. јул 2013.

Мирослав Б. Душанић: Танка нит

Мирослав Б. Душанић
Танка нит

На старачком длану
Танак млаз крви
У сну ме змија рани
Не опрости ми гријех

Ноћ остала иза мене
Остао је један свијет
У сусрет ми жури дан
Куца на моја врата

Нисам више тако млад
Свјетлост је танка нит
Боже помози да знам
Кад прекорачи мој праг

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Василиј Симоненко (Васи́ль Андрі́йович Симоне́нко)

*08. јануар 1935 † 13. децембар 1963

Знаш ли да човек си ти?
Знаш ли то или не?
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.
 

Више те неће бити,
Сутра на овој земљи
Други ће људи ходати,
Други ће људи волети,
Добри, брижни и зли.
 

Данас је све за тебе:
Језера, шуме, пољане.
И живети треба журити,
Волети треба журити,
Не дај да нешто промакне!
 

Јер на земљи само човек си ти,
И хтео то или не,
Осмех твој је јединствени,
Бол твој је јединствени,
Очи твоје су посебне.


Василиј Симоненко

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 15. јул 2013.

Даринка Јеврић: Славјанска госпа

(*21. 10. 1947 † 16. 02. 2007)
Славјанска госпа

                       Мајци Јулији

сва од чекања сва од несанице
она је каријатида на мртвој стражи
сјенка вјечна на прагу
дуња на омару и првијенац за оца
прах његов пребијел и чврста мушка рука
она је црни барјак на бијелом двору
витка као Нева кршна ко Карпати
 

потка је и основа за најчистије снове
тамњан и младо вино у празнично вече
бедра јој пуна плода сан празан загрљаја
она је погача славска и кључар наших туга
и грумен земље на одру кад мремо у туђини
 

она је љековита млијеч и ватра запретана
босиљак и бошчалук
и суза прва за прве свате
благослов и здравица
јабука сва од злата
она је Гојковица
 

она је пот и жеђ уморног ратника
златно руно
дарови недаровани
она је први пуцањ и први лелек
облак над Сињајевином Пророк у Морачи
она је добра вила и мелем на рани
 

она је тиха туга послије непогоде
дванаест црних марама и каменова жучних
за дванаест брата
Пива је које нема Дукља похарана
она је кула Јевремова којој не дам пасти


сва је тренутак и вјечност
нестварна од љепоте
оружје сјајно ког нико не дјене о пасу
прастари накит у шкрињи за укоп спреман
она је кућни олтар и моћно светилиште
ми Усуд њен грешни


Даринка Јеврић

Без устезања  

Мирослав Б. Душанић: Посљедњи запис

Мирослав Б. Душанић
Посљедњи запис

У завичају пепео и коров
Вране умножавају муку
Звона звоне ријетко
Повремено
Као утвару, пронесу крст

Лазар се не указује
Светачког лица – Нема га
Ни у земаљском облику
Сатјеран у бездан ћути
Не види пред носом прст

Будућност стиже, трома
Је додуше
Кад пристигне, неће бити
Људске душе

Да је дочека и поздрави
Да јој се насмије –
Само поспани гуштери
И љуте змије...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Милорад Ј. Митровић: Ненаписана песма

* 20. фебруар 1867  † 12. мај 1907

Ненаписана песма

Она је никла о поноћи немој,
У часу мира и тишине свете,
И ја је певах раздраган и срећан,
Кό тица горска ил кό мало дете.

Њу нико није ни слушό ни чуо,
Њу ми је душа сама себи плела,
Кликташе срце из рањених груди,
И мрачне боре нестајаху с чела.

Да, ја се бејах измирио с тугом
Са патњом мојом и са јадом иним,
И песма моја звездама се вила
И губила се у зрацима њиним.

И ја јој хтедох да похватам звуке,
Ал' заста рука, што их безброј списа,
То беше песма љубави бескрајне,
Незнана земљи, сан небеског виса.

Милорад Ј. Митровић

Божидар Дамјановски

Милан Ракић: Симонида

© by Иван Тошковић
Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.


Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.


И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;


И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,


Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!


Милан Ракић

Едит Седергран: Жеља


Жеља

Од целог овог нашег осунчаног живота
ја желим само баштенску клупу
и тамо мачку која се сунча...
Тамо бих да седим
с писмом на грудима,
једним штавише сасвим малим писмом.
Ето тако изгледа мој сан...

Едит Седергран

Мирослав Б. Душанић

Стојан Богдановић: Мисао

Мисао

Мисао је неухватљива,
Као да је она Бог, а не ја.
Склизне зачас као миришљави сапун
Којим се, причају старе Нишлије, купала Клеопатра
Из Београдске робне куће на Тргу ослобођења,
Пре него се своме љубавнику страсно подавала.
 

(Кад је Клео тргом пролазила
Мој чича Живомир пекар
Подизао је нос
Као наш рундов Рапча
Кад осети Сотирова куја да се тера.)
 

Таква је моја песничка мисао.
Клизава, као лед.
Можеш да се оклизнеш,
Док трепнеш, одоше ноге увис.
Можеш да се наљутиш.
Можеш да сломиш ногу, руку, кук...
Можеш да сломиш мечки ногу.
Можеш да сломиш главу
(Луд коњ здраву главу не носи,
Често ме мати подсећала
Показујући на Милков дел
Где се мој отац одмара од илузија.
Тамо су и остали заслужни домаћини из ВБ).
Мисао може за тили час да штукне
Изгуби се као заљубљени калфа

И лута около као глуво куче.
Тражиш је као чобанин залуталу овчицу
(Дабоме, његов порив је племенит,
Он жели да овцу спасе од вука
Да би је за Божић у сласт појео.
А шта ће мени глупа мисао
Чобанина се не тиче.)
Тражиш је неко време,
Па дигнеш руке од ње.
Таман мислиш да си је заборавио,
Као своју бившу девојку,
И да је ствар легла,
Нађеш је како се сасвим добро уклопила
У нову средину
У песму неког нобеловца
(А има сијасет бољих песника
На овом и на оном свету
Вала, могла је да бира.
Е, ал нобеловац.)
Таква је моја мисао.
Мораш брзо да је хваташ
И брзо да је се ослобађаш,
Иначе, оде воз.



Ако немаш неку бољу мисао,
(за коју можеш, током целог текста, да се придржаваш,
Као за гелендер на степеништу робне куће
Низ који се враголани вратоломно спуштају
Да их мргодни чувари не опазе)
Позајми мисао паметног човека.
Не обазири се ни на какве критичаре
(Сви они нешто мисле и нешто пишу.)
Пази да ти не подметну садржај,
(Они све знају и за све имају уши.)
Пусти мисао да иде својим путем
Ионако је дошла и без тебе и без њих.
Придружи јој се у авантури.
Ослободи руку и крени са писањем.
Не бој се критичара,
Нису они богови, а ни анђели.
Најважније је одупрети се себи, свом снагом.


Кад пишеш о отаџбини не стиди се
И не снебивај се.
Можеш и Господа споменути,
Али с мером, без патетике и без устезања
(Па и Бог није Бог,
Он је само Бог и ништа више.)
 
Пази кад пишеш о оцу и мајци,
Обезбеди им место са леве стране, обавезно.
Они су највећа црква
Можеш увек да уђеш и да (за)молиш.
Да није Господа слава би била њихова.
 
Доброг песника залепи на крај песме.
И сврши с тим већ једанпут.
 
Ипак буди смирен и обазрив,
Мисао те зачас зграби,
Гурне те у центрифугу,
Заврти ти мозак и цеди,
Цеди, цеди, цеди,...
Цеди као мед кад врцаш.
После си страшно уморан
А изгледаш задовољно и смешкаш се
Као фигура
Од пчелињег воска.


Људи су гадни, знаш већ зашто.
(Мисли само на жене.)
А тек жене што су гадуре, знаш већ зашто.
(Држи се ти, синко, људи.)
Пажљиво бирај тај последњи стих.
 

Пази да мисао не буде много тешка.
Није то за књижевно вече,
Тешко се вари и узрокује несаницу.
Осим тога, песма ће бити трома,
А ти ћеш бити смешан.
 

Драги С.
Ако ти то не успева,
Батали све
И крени из почетка.


Стојан Богдановић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 13. јул 2013.

Мирослав Б. Душанић: Сцена са језера

Мирослав Б. Душанић
Сцена са језера

Многи призори су ми још у сјећању,
случајни пролазници, ријетки шетачи, патке
узнемирене лавежом. Посматрао сам одсјај
сунца на мирној води. Дан спаран и

непогодан за шетњу. Видио сам Га
јасно, стајао је поред дрвета са моје лијеве
стране, на самом рубу шумарка укипљен и
помало ваздушаст. Кроз Њега, у дубини

назирао се предио мога дјетињства
у пламену, горјеле куће, људи у бијегу, јауци
и пуцњи. Заплашен склапам очи, када сам их
поново отворио, стајао је неколико

метара дубље у шуми, између двије
букве, десна рука му је била усмјерена у
правцу неба. Као по заповиједи подижем
поглед, изнад језера пловио је облак,

имао је изглед огромне лађе. Иза њега
у складном распореду неке непознате птице,
бијеле попут лабудова. Зачуђен, окрећем се
Њему, није Га више било. Само дрвеће.

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Игор Ремс: Уље на платну

Мирослав Б. Душанић

Уље на платну

Згрчено коријење
У тврдој сузи стијења
Искезило зубе

Наге латице
У безумљу
Спаљују лице

Вјечити крик упаљеног простора

Игор Ремс

Бећир Вуковић: Реч огрнута мантијом

© by Galina Nikolova

Реч огрнута мантијом

на путу према свету
свака реч носила
црну мантију
 

пред сваком речи
клечало се
(отворених уста)
 

свака реч била
осветљена
провасиоњена
 

свака реч светлела
(изнутра)
 

на путу према
непредвидивој прошлости
преживела само једна реч
 

коју и сутра пореде
само са њом самом


Бећир Вуковић

Тања Милутиновић: Зое воли

Мирослав Б. Душанић
Зое воли

Зое мисли да су то панде
Спокојан загрљај плишаних ствари
Које те чувају ноћу
Као да си дете

Затим мисли да је то ипак
Ишчекивање сусрета
И оно распиривање
Запретене ватре

Зое мисли
Све до јутра
Кад отвори очи
И види празан кавез
У коме би требало
Да се протеже лав

Онда се пита
Све док се не умори

Да ли да остави отворено
Јер он уме
Изненада
Да се врати.

Тања Милутиновић 


Мирослав Б. Душанић