четвртак, 24. децембар 2015.

Александра Ђуричић: САН О МЕДИТЕРАНУ


САН О МЕДИТЕРАНУ

Зашто си, Боже,
Рај на Земљи
поставио на стаклене ноге,
да целог живота сањам Итаку
али никад до тамо не стигнем
јер сваког тренутка
стубови се могу срушити
од Кефалоније до Сицилије,
од Крфа до Крита и
од Турске до Александрије.
Зашто машташ о мом граду
пита Кавафи,
кад тамо нема ништа
што нема и код тебе,
свугде бораве богови,
не само између Херкулових стубова
и богињиног храма у Ефесу,
ако се бојиш да се све може срушити,
дођи на Итаку
кад закорачиш у вечност,
тамо су сви што живот потрошише
маштајући да ће богови
прочитати бар једну њихову реч.

Александра Ђуричић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 23. децембар 2015.

Димитрије Николајевић: У СТРАХУ ВЕЛИКОМ

* 01. јул 1935  † 14. децембар 2015
У СТРАХУ ВЕЛИКОМ

У страху сам од онога
што ће се догодити
Мимо Бога,
Још више од свега
што неће.
И једно и друго с пута
Који се ваља
Низ побрђе,
Упире у мене
Око претеће.
Не знам
Које је веће
И од кога више
Да се чувам
И мистрију
Скријем од рђе.
А, ево,
И кише,
Пада на Србију.

Димитрије Николајевић



Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Душко Трифуновић: Знао сам да нећеш доћи...


* * *

Знао сам да нећеш доћи у мој забран
Зато сам те чекао јер сам знао:
ово је задњи пут
да се нечему надам

Да си ме само видела
како се спремам
да те дочекам
Како подгрејавам храну
и како хладим пиће
како размештам свеће
да ни једна сенка не падне
на твоје лепо лице
како отварам прозор
да уђе онај ваздух
кроз који си ти прошла
када си долазила
А знам да нећеш доћи
Погледај како поравнавам
свилене покриваче
на моме грубом лежају
од слонове кости
Да си ме само видела
како се окрећем да тамо тебе нема
тамо су сами мученици
који ме с врата препознају
и зову да кренем с њима
у Кану Галилејску

Душко Трифуновић


Фотографије: © by Blanca Juan Palau

Амир Ор: ЈЕЗИК КАЖЕ


ЈЕЗИК КАЖЕ

Језик каже: пре језика
Стоји језик. Језик су трагови
Што отуда допиру.
Језик каже: слушај сада.
Ти слушаш: био је овде:
Ехо.

Узми тишину: покушај да ћутиш
Узми реч и покушај да говориш;
Више од језика, језик је рана
Из које тече и тече свет.
Језик каже: да јесте, да није
Да није. Језик каже: ја
Језик каже: дођите да говоримо,
Да те осетимо, дођи реци
Да си казао.

Амир Ор

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

уторак, 22. децембар 2015.

Александра Мариловић: ЗИМСКИ РАЧУНИ


ЗИМСКИ РАЧУНИ

Крајем године, у зиму,
Чини ми се своде се
Рачуни...
Ко је коме понос
Прегазио санкама, а
Коме је ко душу
Разнио грудвама.
И када веје, опет,
Чини ми се — освета.
Можда пада с неба...
Шаљу је одозго мале
Звијезде, прије времена
Угашене...
Попут нежељеног фетуса
У злих мајки
Немајки.
Тако и звијезде пале
Због злих љубави
Нељубави.
То су неиспуњене жеље.
Падају, лупају некад о
Прозоре леденом руком,
Некад са кишом.
Освећују тихом
Меланхолијом, зимском
Чаролијом,
Звоном туђих осмјеха
По бјелини...
Проклињу тишином,
Меким пољупцима на руци.
                  ...
Запале се, па истопе, нестану
Без поздрава негдје тамо
У нигдини...

Александра Мариловић



Фотографије: © by Blanca Juan Palau

понедељак, 21. децембар 2015.

Књижевне новине


Лијепа и не тако честа вијест. Јавља ми ИМЕ из Трешњевице да су КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ у децембарском издању, објавиле избор мојих пјесама (5):  ЗАБИЉЕШКЕ ИЗ ЕГЗИЛА.  И баш се обрадовах, јер послије свега остају само РИЈЕЧИ...

ПРЕЋУТАНА ИСТИНА

Вријеме је да напокон кажемо
ту прећутану истину: Постоје
ником потребни људи
који носе Печат истребљења
и Сеоба

Људи који су упознали лелек
минулих стољећа
опору земљу и глад
препород варвара
њихов смртоносни поход
гњев ватре и грознице
хук стопа
звекет ланаца и мрак ћелије
Људи који су упознали
језу и дрхтај
затезања омчи и сакаћења
живодерства и распећа
ране и крв
сахране у збјеговима
и беспућима
очајање и безименост
у туђини
без краја и извијесности
Вријеме је да напокон кажемо
ту прећутану истину: Постоје
ником потребни људи


(17. јун 2012./01. мај 2014./04. септембар 2015.)

Мирослав Б. Душанић


четвртак, 17. децембар 2015.

Власта Младеновић: У САГЛАСЈУ СА МОКРАЊЦЕМ

ISBN: 978-86-379-1290-3
ВЕК ПОСЛЕ МОКРАЊЦА

Историја се понавља,
као што се сунце
око земље окреће,
али то је само привид,
ништа се око нас не врти,
смењују се само
животи и смрти.

Ништа се не помера
и даље је проблем у човеку,
мржња, освета, сујета,
једина је мера
и у овом веку.
Истина смета.



ПЕСМОПИС СА ЛОШЕ АДРЕСЕ

     По Милошу Црњанском
     и Мирославу Тодоровићу


Често ми је говорио
мој пријатељ,
честити песник из Паноније,
говорио ми је,
није да није,
чувај се провинције.
Тек сад, кад
срушио ми се свет,
под рушевинама
отворена су врата неба
и видим да је мој пријатељ,
песник панонски,
био у праву,
под окриљем греде
пишем гледе,
срећан што сачувах живу главу.



МОТИВ ПОЈЕЗНЕ

     По фотографијама Савка Пећића Песе
     и стиховима Мирослава Б. Душанића


Гледам панораму Појезне,
а као да гледам Бранково Стражилово
и Фрушку Гору и мој Дели Јован.
Али све је само сан,
санак пусти,
Надвили се облаци густи.

Гледам бајковите пределе,
на обронцима куће,
даљине нас деле,
али само из даљине
лепе су нам домовине,
у близини то је немогуће.

Живот је лаж,
стваран је само сан,
слика, пејзаж.
Приближавање је пут опасан.

Другачије се види из далека
усахла река,
зарасле стазе,
трње и богазе.

Власта Младеновић



Фотографије: Савко Пећић Песа

уторак, 15. децембар 2015.

Александар Лукић: ОДЈЕК (фрагмент)

Електронско издање часописа
ОДЈЕК (фрагмент)

Сетни дечаче: како се зовеш?
Млад корачаш за одром мајке,
ношен брзином живота, црнпураст
и жалостан до гробља: гледај
како се мрак спушта.
Држи се пута поред кућа,
поред пустих дворишта,
иди и плачи. Окончај патњу.
Шупљине љубави крију се у тами.

До малочас свет бљештав и убрзан:
одступа. Поспане птице са грана,
брише талас мрачног мора са лица земље...

Залуд упиреш прст у таму. Мислиш:
Тамо је јаблан – чуј како шуми на ветру.
Гнездо голуждравих пилића у преврнутом береу
на дрвету прекопута – хајде, пилићи спавајте!
Кукасте свастике рачки багрема где радо слећу свраке,
да диригују реповима дугим: ко њима ноћас влада?

Александар Лукић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 12. децембар 2015.

Надица Јанић: СВЈЕТЛОСТ МОГ ПУТА


СВЈЕТЛОСТ МОГ ПУТА

Очи мог драгог су језеро
у коме се огледају срне.
У очима мог драгог
нестају звезде падалице
и купа се јутарње сунце.

Очима мог драгог гледам свет
на овом путу таме и безнађа.
У њима налазим одговор
за све недоумице и стрепње,
утеху и смирења.

Надица Јанић


Мирослав Б. Душанић

Савко Пећић Песа: У ЛИКУ И ПРАЛИКУ

ISBN: 978-99955-631-5-8
Говорила ми мајка

Бијели лук
у џеп да тушнем
ради урока
говорила ми мајка
кад изнад перила
и преко потока прелазим

Страх ме увијек обузимао
кад сам потоке прелазио
сав сам се у прса увлачио
дах је застајао
грашци хладног зноја
и топли ваздух
врат су миловали

У одлазишту и долазишту
поточиштем и по виришту
водиштем у саставишту
у ноћи по тами и мјесечини
протуве су коло играле
и мене у живот
страха и нестраха
увлачиле

Савко Пећић Песа

MIKE DÖRING



zeig dein gesicht
egal was aus ihm spricht
jede narbe bring zu tage
mit stolzen blick -
alles zerbrochene ans licht
dass endlich jeder sehe
dass du bist
nie vergesse dass es dich gibt

(---spiegelkind---)



Photos: © by Viktoria Weihmann Vicky

четвртак, 10. децембар 2015.

Иван Новчић: Избор пјесама


Ћутање I

Ћутим кад набубри усна
кад заболе вилице и зуби
ћутим у мрачном углу собе
када ме она питањем развали

у градском аутобусу ћутим
између бледих путника
и обичних смртника

ћутим
јер речи су узалудне
у времену хуља и лошег вина

ћутим само онда
кад потрошим речи

само онда када у осами
између зидова
немам жељу да пишем

А углавном уста не затварам



Ћутање II

Моја комшиница
која умире од рака јетре
замолила ме да јој понесем
торбу
уз прилично брдовит пут
јер плаши се
каже
да јој ОВО не пређе на плућа
да не одапне негде
где нико је обићи неће
а још више каже
плаши се да у постељу падне
јер никога нема
ни рода ни порода

Ја ћутим
а хтео бих нешто да кажем
да прозборим коју
као да о смрти
знам више од других
ја ћутим
док тежина торбе
у прсте крв удара

и зноје се док ћутим
док одвратна њушка моја
свезала ми језик

Ћутим

А углавном уста не затварам



Ћутање III

(Тата, остао ми Леси на ланцу)*

Дечак Слободан Стојановић
из Доње Каменице
једнога јутра
вратио се по заборављеног пса
и нестао.

Касније су пронашли
ране у облику крста
до лакта исечене руке
и стопала без иједног прста.

Док његов отац Илија
радује се одласку са овога света
ја размишљам и ћутим
рађају ли људи само људе
илʼ понекад другачије буде
па провуку и понеку звер.

Загледан
у свог једанаестогодишњег сина
док игра се са својим псом

ћутим

а хтео бих нешто да кажем


ћутим и реч не проговарам.

А углавном уста не затварам.



◊ஜ════════☺ஜ۩۞¬۩ஜ☺═════════ஜ◊

* Јунске ноћи 1992. године у селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају, убијен је једанаестогодишњи дечак Слободан Стојановић. Слободан је са својим родитељима био принуђен да се склони у суседно село, код својих рођака, јер су снаге Насера Орића надирале и биле спремне свакога часа да упадну. Када су били на сигурном, дечак се сетио да је заборавио свог пса и замолио родитеље да га пусте да се врати. Пошто му нису дозволили, зором је кренуо ка свом селу где су га ухватили. Утрчао је право у руке онима који су већ почели да убијају све српско. Убила га је Албанка Елфета Весели, из истог села. Иживљавала се над  11-годишњим дечаком, доказујући се пред Алаховим ратницима. После годину дана пронађено је унакажено тело у фази распадања, са разбијеним зубима и расеченим стомаком. Убица је и даље на слободи.



Оргије над Србијом

Прво смо те онако чедну и мирисну
Начинивши прве кораке у љубави
Извукли са петроградског бала
Пресвукли, обукли у црвене хаљине
Обојили бојама страсти
Увели у бисерне кочије.

Упрегнусмо затим сребрне атове
Са златним гривама и шареним кићанкама
Путујте каруце, беше ли то бајка ?

Онда те напрасно
Без најаве ледених богова прозвасмо курвом,
Бестидном дрољом развратних ноћи
Неких нама непознатих предграђа,
Јер чекајући лажнога цара
Изменисмо ток своје судбине.

Не беше нам доста
Већ те онако поцепану, јадну и  огољену
Набосмо на кочиће и куке
Реметећи смирај очевине,
Творећи отров за унуке.

Ред би данас био
Да ти за четресницу како ваља и требује
Одамо све почасти,
Јер си звуком Шопенових дирки
Јер си словом Чеховљеве туге
Исписала
Шифарник страдања, образац пропасти.




Фаустовски

За све је крив ђаво,
За смрт што свуда вреба
Болести, ратове, глад.
За све што се изван
Ове кућерине дешава, он је крив.
Спреми колац, заоштри га
Кухињским ножем,
Подмажи маслиновим уљем
Да тој утвари ноћас станемо на пут.
Сунце је претворио у таму
Видиш ли, ни месеца нема
Кажем ти, репати је крив!

Рече Фауст
И склопи савез са њим.

Иван Новчић


Словенско друштво; Краљево, 2008.
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Борис Над: СВЕТА КЊИГА


СВЕТА КЊИГА

     Споља, здање наликује дрвеној, не одвише високој кули; изнутра одговара богомољи или храму, без жртвеника и олтара. Основа куле је осмоугаона. Покрива је црвени кров на четири воде. Прозори гледају на четири стране света.
     Нико не улази у здање, до њега не воде путеви ни угажене стазе. Подигнуто је на узвисини и далеко од градова (иза њега се назиру обриси неке планине обрасле бором), и не одговара ниједном познатом историјском стилу. Има неку далеку сличност са малим руским дрвеним црквама или са једноставним богомољама какве су се и у нас некоћ подизале у дрвету, по забитима.
     Степеници су камени. Дрвени ступови подупиру високи свод. По зидовима затичемо плитке орнаменте, са беспрекорно стилизованим биљним и животињским мотивима. Црвени застори покривају мале слике налик на иконе.
     Тачно седам корака дели нас од тешких, бронзом окованих врата до постоља на коме лежи отворена књига. Не знамо ко ју је написао ни када. Исписана је руком — или многим рукама — на језику и писму древнијем од свих нама познатих (из њих происходе сви потоњи). Свака страна, сваки ред и свако слово у њој, међутим, сведоче о огромном труду — не једног мајстора и не мноштва мајстора, већ безбројних покољења.
    Сачињена је од трајних материјала, који одолевају времену: од крви и животињске коже, од злата, од жита и меда, од пергамента… Немогуће је умножити је јер је немогуће поновити тај бескрајни труд који изискује векове.
     Свако може да уђе и ником није забрањено да чита књигу.
     Не знамо да ли је неко уопште чита.

Борис Над 
/Преузето из ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, год. 184, књ. 481, св. 4; Нови Сад, април 2008./

Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky

уторак, 8. децембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: С/УОЧАВАЊЕ


С/УОЧАВАЊЕ

(Сломљен крчаг —
Сапетост
Смирај или снивање)

По налогу ноћи
Испливало омамно
Ћутање

На обали језера
У шетњи
Јутарња свјетлост

Отворило се небо

Из твојих очију
Роса и њежност
Блиста орошен врбик

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky