 |
|
СВЕТА КЊИГА
Споља, здање наликује дрвеној, не одвише високој кули; изнутра одговара богомољи или храму, без жртвеника и олтара. Основа куле је осмоугаона. Покрива је црвени кров на четири воде. Прозори гледају на четири стране света.
Нико не улази у здање, до њега не воде путеви ни угажене стазе. Подигнуто је на узвисини и далеко од градова (иза њега се назиру обриси неке планине обрасле бором), и не одговара ниједном познатом историјском стилу. Има неку далеку сличност са малим руским дрвеним црквама или са једноставним богомољама какве су се и у нас некоћ подизале у дрвету, по забитима.
Степеници су камени. Дрвени ступови подупиру високи свод. По зидовима затичемо плитке орнаменте, са беспрекорно стилизованим биљним и животињским мотивима. Црвени застори покривају мале слике налик на иконе.
Тачно седам корака дели нас од тешких, бронзом окованих врата до постоља на коме лежи отворена књига. Не знамо ко ју је написао ни када. Исписана је руком — или многим рукама — на језику и писму древнијем од свих нама познатих (из њих происходе сви потоњи). Свака страна, сваки ред и свако слово у њој, међутим, сведоче о огромном труду — не једног мајстора и не мноштва мајстора, већ безбројних покољења.
Сачињена је од трајних материјала, који одолевају времену: од крви и животињске коже, од злата, од жита и меда, од пергамента… Немогуће је умножити је јер је немогуће поновити тај бескрајни труд који изискује векове.
Свако може да уђе и ником није забрањено да чита књигу.
Не знамо да ли је неко уопште чита.
Борис Над
/Преузето из ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ, год. 184, књ. 481, св. 4; Нови Сад, април 2008./
Фотографије: © by Viktoria Weihmann Vicky
