1. Три сата после поноћи. Запажам тај секунд, затим следећи и правим биланс сваког минута.
Зашто све то? - Зато јер сам рођен.
Доводити у питање рођење, то проистиче из посебне врсте будности.
50. Како пролазе године, тако се смањује број оних са којима се можете усагласити. Кад понестане икога коме се можете обратити, коначно ћете бити онакви какви бејасте пре но пгго сте били упропашћени неким именом.
51. Ако одбацимо лиризам, брљање по хартији постаје сумњиво: чему уоппгге писати да би се тачно рекло оно што имамо да кажемо?
52. Не можемо прихватити да нас просуђује неко ко је патио мање од нас. А како свако себе доживљава као непризнатог Јова...
53. Сањарим о неком идеалном исповеднику, коме се може све рећи, све признати, сањарим о неком презасићеном свецу.
54. Већ вековима и вековима откад се умире, свака живуљка је морала да се навикне на умирање; без тога се не би могло објаснити због чега неки кукац или глодар, па и сам човек, после малчице пренемагања, доспева до тако достојанственог крепавања.
55. Рај беше неподношљив свима, изузев првом човеку који се на њега прилагодио. Овај свет, пак, нема ту привилегију, јер у њему жалимо за рајем или прижељкујемо неки други. Шта да се ради? Куда да се крене? Врло просто, не радимо нипгга и не идимо никуда.
126. Дубоко је истинско је само оно што прикривамо. Отуд потиче снага подлих осећања.
135. Боље је бити животиња него човек, боље кукац него животиња, биљка него кукац, и тако редом. Где је спас? У свему ономе што умањује владавину свести и доводи у питање њену надмоћност.
136. Поседујем све мане као и остали, па ипак све што они раде изгледа ми несхватљиво.
152. Ако је смрт тако ужасна како се тврд, Како се онда дешава да после извесног времена сматрамо срећним било кога, пријатеља или непријатеља, што је престао да живи?
159. Какво разочарање што је Епикур, мудрац који ми је најпотребнији, написао више од три стотине расправа! А какво олакшање што су све оне изгубљене!
160.
- Шта радите од јутра до вечери?
- Подносим самог с е б е .
180. Сваки пут кад запазим рупу у свом памћењу, помислим на стрепњу коју мора да осећају они који знају да се не сећају више ничег. Међутим, нешто ми говори да после извесног времена њих обузима потајна радост јер не морају више ни под чијим утицајем да мењају своје успомене, чак ни оне најзаносније.
244. Само деци и лудацима опрапггамо што су искрени према нама: ако би и остали имали дрскости
да их опонашају, покајали би се кад-тад.
311. С обзиром да
детаљно памтимо једино наше патње, болесници, прогоњени, све
врсте жртава
требало би да,
у крајњој линији, имају највише
користи од живота. Остали, срећници, додуше
имају живот али не и сећање на живот.
337. Самосажаљење и
није толико јалово колико се сматра. Чим
неко осети и најмањи његов напад, он одмах
заузима позу мислиоца и,
што је
чудо над чудима, он
доиста и почиње да мисли.
374. Све се врти око бола; остало
је споредно то јест, непосгојеће, јер
памтимо само оно што нам причињава зло. С
обзиром да су једино стварна болна осећања, готово
је бескорисно да их наносимо другима.
375. Скупа са оном будалетином
Калвином верујем да смо још
у мајчиној утроби предодређени за спас или за осуђеност. Свој
живот проживели смо још пре свог рођења.
402. Живети, значи
изгубити тло под ногама.
403. Рећи да су толики
и толики успели да умру!
Емил Сиоран
Фотографије: Мирослав Б. Душанић
