понедељак, 30. новембар 2015.

Нада Петровић: ЈАВКА


ЈАВКА

На коленима молим, уплетена у распуштене косе
жалосних врба.
Скривам од пролазника нагост душе.
Избацујем речи као жаоке, плачем изнутра,
свака кап напиње још једну шину Баш Челика,
кида закивке, раставља обруче.
Остајем слободна међу неманима
које су ми јуче биле џелати.
Своје су младунце оставили, да ми поставе ограде,
докле се сме у дану што траје.
Чујем кораке.
Чекам да им замре одјек пре но што се јави глас.
Речи да окласају и сазру, постану бисер
у ушној шкољци.
Да ме додиром у сенци неверице претворе
у фењер свица.
Да будем звезда репатица, сагорим од ватре шапата.
Да признам пораз у победи.
Да будем јавка у немоћи. Пре него што нестанем
у ћутању зидова без слика. Вратим се вилином колу.
Цртам пећинске сенке по лишћу врбиних изданака.

Нада Петровић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Веселинка Стојковић: Слушам песму искони


Слушам песму искони

Море удара о обале, а ја сам на обали и
               слушам песму искони.
И јуче је море ударало о обале, а човек је
               седео на обали и слушао
               песму искони.
Сунце се разастире, расипа, удара ми у чело,
               очи, оживљава дан.
Сунце је посипало воду и обале као јуче, и
               као и претходног дана
               вода и обале су му се радовали.
Галебови су се подигли у небо, и моје очи су
               кренуле за њима. Тамо доле чује се брод.
Вијање галебова на небу је као рујање риба у
               води. И човек удара челом о вечност
               тражећи јој крај и почетак.

Веселинка Стојковић

 Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ПИРГ


ПИРГ

     Милораду Грбовићу,
     часнописно


На узвишици, литици,
налик без јата птици,
подвижавам се, певам,
све морам сам.

Певам изнад воде,
изнад блата, тла,
"изнад сваког зла",
стварање је ствар слободе.

Старам се у славу Христа,
свака је моја реч истинита.

Власта Младеновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Нијемо светилиште


Нијемо светилиште

Ја не познајем тајне времена
Зашто су неке године сушне
А неке родне
Роб сам свакодневних навика
Не сналазим се у револуцијама
Вријеме ме увијек претекне
И ја се изгубим у сјенкама
Кад се буре стишају и наступи тишина
Откријем да сам на голом камену
Наг и збуњен као дијете
Пребирем маховину

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Николај Берђајев: Судбина човека у савременом свету

ЛОГОС; Београд, 2006.
«Нема ничег безумнијег од савременог економског живота са његовим кризама, хиперпродукцијом, незапосленошћу, влашћу банака, влашћу папирнатих функција. Ту нема ничег чудног јер историја, како видимо, уопште и нема намеру да човеку гарантује његово постојање, нити да заштити његов живот. Човек никад није био циљ историје, он јој је био потребан само као материјал.»

Николај Берђајев

недеља, 29. новембар 2015.

Александар Блок: Њега би сретали свуда


* * *

Њега би сретали свуда
Док градом владо би дрем.
Ишо, своја носо чуда,
О ледну се спотицо сен.

Ка келији тиха га жеља
Последњи да пали зрак,
Мето кандило весеља
И букет љиљана, драг.

По ко се на подсмех дрзно,
Причали да чудак је чак,
Он капу сањао, с крзном,
И опет бежо у мрак.

Пратећ га, једном свратили,
Он срећан, весео би,
Сутра већ ковчег пратили,
А свештеник тихо бди.

Октобар 1902.

Александар Блок

/Препјев: Радојица Нешовић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: ХИЈЕНЕ

Сара Душанић

Већ данима ћутим
Ах Господе
Шта бих и рекао —
Постали смо хијене
Само лоше вијести
Нашу пажњу плијене

Мирослав Б. Душанић


Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ТРУДНО ЈЕСТ


ТРУДНО ЈЕСТ

Не тражим их,
речи долазе саме,
стих по стих
из дубоке осаме,
више се не трудим
а трудно јест,
добра је вест,
хвала Светом Духу
на датоме слуху.

Власта Младеновић




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

субота, 28. новембар 2015.

Александар Дероко: НАРОДСКИ НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ

* 04./16. септембар 1894   † 30. новембар 1988
НАРОДСКИ НАДГРОБНИ СПОМЕНИЦИ

    Наш народ за своја гробља увек бира нарочито лепе положаје, обично је то какав брежуљак више села. Каткад око каквог великог, прастарог дрвета, а најчешће око рушевина старих цркава. Ту су обично само појединачни гробови. Гробница нема, још мање надгробних капела. Споменици су камени или дрвени.
    Камени су врло различити. Ту су пре свега стари богумилски „стећак“, „билиг“ („белег“) или просто „кам“. Они су најмонументалнији. Има их чак и у облику сакофага. Један од најчувенијих, и свакако најлепши, познат је онај звани Котроманићев, који се чува у дворишту сарајевског музеја. На њему је претстављен цео двор са многим зградама, све ограђено палисадима, а у средини је владалац, на престолу са два ваљда дворанина, лево и десно. Напред доле су бојни коњи. На већој страни је горе полазак у бој или у лов на коњима, а доле лов на јелена стрелом и на дивљег вепра копљем, са псима. Орнаменти су стилизовани, више биљни но геометриски, од једне траке, преплета нема.
    Онај мали саркофаг из дворишта Етнографског музеја у Београду је много једноставнији, али има изванредно изразит обик. Био је свакако на гробу ратника, јер носи стрелу и мач.
    Други тип камених „белега“ био би четвртаст стуб са урезаним ликом покојника, некад са уклесаним натписом али већином без украса, какви су обично сељачки споменици. Један од лепших примера је онај споменик Јакова и Цмилке, опет из Етнографског музеја у Београду.
    И данас се поред путева, нарочито, рецимо, између Краљева и Чачка налазе читаве групе високих, белих, камених, четвртастих стубаца са поклопцима озго. На њима су плитко зарезане фигуре војника и примитивних орнамената, затим натписи, често и стихови, а све је обојено шареним, масним бојама.
    Најмногобројнији су споменици у облику камених крстова. Ти споменици су ретко кад задржали просту и чисту силуету правилнога крста. То су обично стилизовани облици, украшени исто тако стилизованим декором. На њима се налази једна маса симбола, често нејасних које би требало тек одгонетати. То би била студија за себе. Понекад се пак на њима налазе чак и изванредне, поетске посвете („Земља изгуби цвет, небо доби звездицу...“ итд., и слично).
    Дрвени споменици су свакако многобројнији од камених. На сеоским гробљима се претежно они и виде. Ако не водимо рачуна о оним најједноставнијима, остали често толико компликују свој основни облик, украшавајући га, да се овај понекад једва да још назрети. Изгледа да су крстови прво добијали две косе заштитне дашчице у облику двосливног крова које су полазиле од теменог крова па се ослањале на крајеве бочних кракова. Затим су краци крста спојени једним украсним кругом, додавани су мали крстићи, птице резане у дрвету, звезде, итд. итд. све док се није добио општи утисак једног великог, декоративног квадрата, утврђеног диагонално на врх високога ступца (2 до 2,5 м.) Места за натпис ретко кад има.
     Ово је облик који преовлађује у долини Лима и Ибра. Он пре личи на стилизовану претставу разгранатога дрвета, но на симбол распећа.
     Све више се сви ови разни облици губе. Стари дотрајавају, нови се већ друкчије граде. Међутим, они су изванредно значајни за познавање старе наше уметности уопште. Несумњиво је да су нам баш они, кроз векове, донели своје првобитне облике непромењене. И то више можда него кућа, одело, алат. А у њима се више него на овим предметима могло испољити цело схватање, цео став наших старих према материјалној уметности. Приложене скице фиксирају најмаркантније примерке, прикупљене летимично по свим старим српским крајевима.

Александар Дероко

/Објављено у Гласнику Скопског научног друштва, књига XIX, Скопље 1938. године. Правопис аутора није мењан — Преузето из КАЛЕНИЋ, Издање Шумадијске епархије, година XXXV, број 1, (217); Крагујевац, 2015./


четвртак, 26. новембар 2015.

Мирослав Б. Душанић: Путеви


Путеви

Врх сам
Највиши степеник
Можда чак и камен темељац
Ритуални жртвеник за болест
И смрт

Приносе ми дарове
Свету воду
Тамјане
Каде димом постоље

Чујем милозвуке свирале
Молитве и стихове

Ипак нисам спокојан
Од мене на све стране путеви

Мирослав Б. Душанић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Љубомир Симовић: ЗВЕЗДА ПУТНИЦА


ЗВЕЗДА ПУТНИЦА

Да ли те ико на крају пута чека?
Је ли ти небо празно без човека?

Или си мрачна што знаш да горе има
Једно још мрачније сунце, из кога бије зима?

Или знаш таму јутра које не осване?
И колико пепела од једног сунца остане?

Љубомир Симовић

/Преузето из Миодраг Павловић: Антологија српског песништва/


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

среда, 25. новембар 2015.

Франсис Бекон: О ХВАЛИСАВОСТИ (фрагмент)

* 22. јануар 1561   † 09. април 1626
/Преузето из Франсис Бекон: ЕСЕЈИ или савети политички и морални, НОВА АТЛАНТИДА, АПОФТЕГМЕ; Култура, Београд, 1967. — Пријевод: Боривоје Недић/

Мирослав Б. Душанић: Немир


Немир

Слушам женино дисање
И откуцаје часовника

Пробудио сам се
Тијесно ми у кревету
Али остајем прикован
Болом у кичми
Десна рука ми утрнула
У устима горчина
Коју не могу испљунути

А звијер је остала у сну
И рушевине моје куће
И моја сјенка која трчи
Боса кроз поље коприва
И тражи сигуран заклон

Св. Јован Милостиви, 2015.

Мирослав Б. Душанић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

понедељак, 23. новембар 2015.

Гордана Симеуновић: ПУТ


ПУТ

Ходајући ка другом човеку
човек је створио пут.

Пут је највеће човеково откриће.
Точак је дошао после.

Потом су путем кренули разбојници,
коњокрадице, убице.

Пут се покајао што је постао.
Точку је било свеједно.

Гордана Симеуновић


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

недеља, 22. новембар 2015.

Веселинка Стојковић: Шафрани – Цветови Небески


    Шафрани – Цветови Небески
    Драгом Мирославу Б. Душанићу

    Давно је то било
    Пролеће се златило
    На путу према Копаонику
    Вијугавом и високом
    Угледах острвца необичних цветова и боја
    У острвљу снега и камења

    И понесох пут у души за вечна времена
    Висине и сунце које је горело
    Острвца шафрана којима онда не знадох име
    Њих нарочито
    Расцветалу земљу управљену према небу
    У најнебескијим бојама

    А онда учврстих име Шафрани
    Кад наиђох на Песму Песникову
    И шафране и у слици

    осјећаш ли мајко
    снијег притиска наше дисање
    покрао ријечи и хода бешумно
    ни један траг не води ка теби
    ни један траг не води од тебе

    шафрани цвјетају мајко
    између твојих усана
    кажи њима ако мени не можеш
    шапни им
    како се осјећаш

    Мирослав Б. Душанић


    Кану и суза суза

    Отварам опет интернетске странице
    Гледам Мајку Радојку Душанић из Појезне код Дервенте
    Управљеног погледа у даљине непознате замукле речи
    Гледам Сина Њеног Мирослава који седи на туђем камену
    У Хилдесхајму граду северном загледан у даљине родне јужне
    Гледам цвет шафрана свеће и дрвеће небо плаво далеко
    Гледам шафране у низу
    Читам „Жељу“

    Мајко покажи ми лице
    да видим Српску
    да видим
    ту избраздану њиву
    да застанем
    да ногама пропаднем
    у ту земљу
    у то блато
    живо блато
    и замрем спокојно
    на твом челу

    Мирослав Б. Душанић


    Недеља је
    Свети Нектарије Егински Чудотворац
    Лепа и мирна с мало кише и јутрошње бистрине ваздуха
    Сутра је Песников рођендан
    Мирослава Б. Душанића из Појезне код Дервенте
    Празник Његове Породице

    Осам је месеци како чувам песму Његову „Шафрани“
    У засебној ладици засебном куту
    Као наук као знамење као музику сељенску
    Да јој се одазовем не умедох досад нити ћу
    Писамце да напишем од макар речи захвалности
    Песник ми је већ опростио сигурно
    Мислилац и Песник се рађају зна Он
    Шафрани – Небески цветови

    Али ево
    Поздраве радосне здраве
    Мајци Радојки у Појезну код Дервенте Српске шаљем
    Сину Њеном Песнику Мирославу Б. Породици Душанић
    У Хилдесхајм далеки из Србије из Врања
    У овај Свети новембарски дан
    И мало шафрана с пута према Копаонику

    22. новембар 2015.
    Веселинка Стојковић


Шафрани

Шафрани –
Цветови Небески.
Сунчеви изасланици.

Веселинка Стојковић
(Минијатуре)



Свети Нектариjе

Егински
Свети Нектарије.
Помолимо се за здравље.

Веселинка Стојковић
(Минијатуре)



КАД У РЕЧИМА ШАФРАНИ МИРИШУ
(Веселинки и Мирославу у част)

Шафрани чудесни, Небески
Мандрагоре и Маргарете
На чудна места, као на фрески
Расту и причају причу ту:

О изгубљеном завичају, мајци осамљеној
Погледа који управљен моли и прашта
Из Завичаја дозива као у песми ТОЈ
Песникиње са Југа и песника, него шта.

Шафрани Небески мисли им везују
За родну груду, мајчин дозив и ЦВЕТ
Без суза, на радост и узлет
До плавог Неба на звездама што јаше!

Наше мисли и осећања са њима ста’ше
У ред, управљеног погледа без трена
Јер нас мисли вежу, каква је то бена
Што песму пише кад Шафрани миришу?

22. 11. 2016 

Душан Ђорђевић Нишки
Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Андрија Радуловић: ЧИЗМЕ


ЧИЗМЕ

Моје су чизме басале некуд крцате
пужева алги мртвих мрава
морске траве и неке чудне тишине

Десна ми одмијенила јастук
Јесу ли дубоки снови моји

И све је исто
Листају ослонци ране

Чизме од чисте коже
чизме од људског лица

Андрија Радуловић



Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Преписка са Вујицом

Мирослав Тодоровић и Вујица Бојовић (фотодокументација „Заветина“)
Преписка са Вујицом
 ( Из књиге „Листови на ветру“ - Миросав Тодоровић)

«Данас чак и улична руља, звана фудбалски навијачи, прети издајницима, да не говоримо о тзв. патриотским политичарима (који ни мало нису гадљиви на крађе, пљачке и криминал). Зато с чуђењем читам да озбиљан интелектуалац говори озбиљно о издајницима. У Србији свака власт и моћ прогласи непријатељима оне људе који проговоре о насиљу власти, укидању слободе мишљења и говора. Тужним ме чини што многи Срби још жале за Титом, Ранковићем, Пенезићем, Милошевићем, Шешељом, Арканом, Легијом и удбашком хунтом. Зато јесте завладала апатија међу моралним и мислећим људима. Светина, прикључена пола века на телевизор, чека само нова хапшења и погубљења на тргу, верујући да ће се после тога успоставити правда, или ће је неки вођа повести у нови устанак, односно рат. Каква демократија, закони, слободе, трице и кучине! Ко је од рада и памети видео фајде?»

20. фебруар 2013.

Вујица Бојовић
/Преузето са блога Мирослава Лукића/

Мирослав Б. Душанић

Јевгениј Кропивницки: БЕЛИ СТИХОВИ

* 13./25. јул 1893   † 19. јануар 1979
БЕЛИ СТИХОВИ

Песници су свих времена
Писали о љубави,
Данас пак у нашој земљи
Више опева се рат.

Мада тема није нова,
Има ратоборан дух.
Када убијеш ил’ згинеш,
То ти је јунаштва чин!

1977.

Јевгениј Кропивницки
/Са руског превео Душко Паунковић/


Мирослав Б. Душанић

субота, 21. новембар 2015.

Николај Берђајев: О ФАНАТИЗМУ, ОРТОДОКСИЈИ И ИСТИНИ (фрагмент)


«За фанатика не постоји разноликост света. То је човек опседнут једним. Односи се окрутно и беспоштедно према свему и свачему осим према једном. Фанатизам је психолошки повезан са идејом спасења или пропасти. Управо та идеја фанатизује душу. Постоји једно које спасава, све остало убија. Стога се треба у целини предати том једном и немилосрдно таманити све остало, цео многолики свет који прети пропашћу. Са пропашћу, везаном за свет мноштва, повезан је и афект страха који је увек у основи фанатизма. Инквизитори су били савршено уверени да су њихове суровости, мучења, спаљивања на ломачама и др. израз човекољубља. Они су се борили против пропасти за спасење, чували душе од саблазни јереси које су претиле пропашћу. Боље је задати краткотрајне болове за земног живота него ли пропаст многих за вечност. Торквемада је био некористољубив, усамљени човек; он ништа није желео за себе, сав се предавао својој идеји, својој вери, мучећи људе он је служио свом Богу, све је чинио само у славу Божју, красила га је чак и благост, он није ни према коме гајио злобу и мржњу, био је своје врсте "добар" човек. Уверен сам да је исто тако "добар" човек, убеђени верник и некористољубив био и Ђержински који је у младости био страстно верујући католик и желео да постане калуђер. То је интересантан психолошки проблем.
 

Верник, некористољубиви, идејни човек може да буде крволок, да чини највеће окрутности. Предати се без остатка Богу или идеји која замењује Бога, заобилазећи човека, претворити човека у средство и оруђе у славу Божју или за реализацију идеје значи постати фанатиком крволоком па чак и моралном наказом. Управо је Јеванђеље открило људима да се не може градити однос према Богу без односа према човеку. Ако су фарисеји ставили суботу изнад човека и били разобличени од стране Христа, онда сваки човек који поставља отуђену идеју изнад човека исповеда религију суботе коју је одбацио Христос. При том је свеједно да ли је то идеја црквене ортодоксије, државности и национализма или идеја револуције и социјаилзма.
 

Човек опседнут проналажењем и раскринкавањем јереси, екскомуникацијом и прогоњењем јеретика, давно је обележен и осуђен од стране Христа иако он то и не примећује. Патолошка мржња према јереси јесте опседнутост "идејом" која је стављена изнад човека. Али све ортодоксне доктрине света ништа су у поређењу са последњим међу људима и његовом судбином. Човек је слика и прилика Божја. Сваки систем идеја плод је људске мисли или бесмисла. Човек се не спасава нити пропада стога што се придржава неког система идеја. Једина права јерес јесте јерес живота. Разобличитељи и прогонитељи јереси управо су и били јеретици живота, јеретици у односу према живом човеку, према милосрђу и љубави. Сви инквизитори су били јеретици живота, били су издајници животне догме о човеку. Кирил Александријски био је већи јеретик живота од јеретика које је разобличавао. Иза разобличавања јеретика увек се крије грешна похота власти, воља за моћ. Патолошка опседнутост идејом спасења и пропасти, од које се треба лечити, може се пренети и на социјалну сферу. Тада ова панична идеја рађа револуционарни фанатизам и ствара политичке инквизиторске установе. Нетолерантност и инквизиција правдају се претећом социјалном пропашћу. Стога московски процеси комунистима веома подсећају на суђење вештицама. У оба случаја окривљени признају да су имали злочиначке односе са ђаволом.
 

Човекова психика се мало мења. У суштини фанатизам увек има социјални карактер. Човек не може бити фанатик ако је стављен пред Бога, он постаје фанатик само онда када је стављен пред друге људе. Фанатик увек има потребу за непријатељем, он увек мора некога да кажњава. Ортодоксне догматске формуле оформљене су не из односа према Богу већ из односа према другим људима, стога што су се појавила јеретичка мњења. Фанатизам увек означава друштвену принуду. Или може да поприми форме самоспаљивања, као на пример, код екстремних праваца руског раскола, али и у том случају он такође значи друштвену принуду са обрнутим знаком. Фанатизам екстремне ортодоксије у религији има секташки карактер. Осећање задовољства због припадности кругу изабраних јесте секташко осећање. Фанатизам подстиче вољу и организује је за борбу, за наношење и подношење мука. И код најосећајнијег, најкроткијег фанатика који себе сматра човекољупцем, који се брине за спас душа и друштва, постоји елеменант садизма. Фанатизам је увек повезан са мучењем. Идеолошки фанатизам је увек ортодоксна помама.

Категорија ортодоксије, која је противстављена јереси, примењује се данас на типове мишљења које немају ничега заједничког са религијом, нпр. на марксизам, али је она религијског порекла. Премда је поменута категорија религијског порекла, она је ипак друштвена појава и означава доминацију колектива над личношћу. Ортодоксија је умствена организација колектива и означава екстериоризацију свести и савести. Ортодоксија утемељује себе у супротстављеној јереси. Јеретик је човек који не мисли у сагласју са умном организацијом колектива. Људи који себе првенствено сматрају ортодоксним и који разобличавају јеретике, тј. оне који другачије мисле, воле да говоре како они бране истину и истину стављају изнад слободе. То је највећа заблуда и самообмана ортодоксних. Патос ортодоксије, којим се храни фанатизам, нема ничега заједничког са патосом истине и управо му је супротан. Ортодоксија се формира око теме спасења и пропасти, ортодоксни су сами преплашени и плаше друге. Истина пак не зна за страх. Управо су бранитељи ортодоксије највише изопачавали истину и бојали је се. Чувари религијске ортодоксије изопачавали су историју. Чувари марксистичке или расистичке ортодоксије такође искривљују историју. Ови људи увек стварају злонамерне легенде о непријатељској сили.
 

Истина се замењује корисношћу, интересима организованог поретка. Човек који је фанатизован неком једино-спасавајућом идејом, није у стању да трага за истином. Тражење истине претпоставља слободу. Нема истине изван слободе, истина се даје само слободом. Изван слободе постоји само корист а не истина, само интереси власти. Фанатик било које ортодоксије тражи само власт а не истину. Истина није дата готова и не прима се пасивно од стране човека, она је бесконачни задатак. Истина не пада на човека одозго као нека ствар. И истине откровења не треба схватити наивно реалистички. Истина је такође пут и живот, духовни живот човека. Духовни живот јесте слобода и он не постоји изван слободе. Фанатици ортодоксије у суштини не познају истину, јер не познају слободу, не познају духовни живот. Фанатици ортодоксије сматрају да су они кротки јер су послушни црквеној истини и оптужују друге због охолости. Но то је страшна заблуда и самообмана. У реду, нека се у цркви састоји пуноћа истине. 

Али зашто ортодокс уображава да управо он поседује ту истину цркве, да је управо он познаје. Зашто је управо њему дат тај дар дефинитивног разлучивања црквене истине од јереси, зашто је управо он њен изабраник. Управо је то охолост и умишљеност и не постоји охолијих и умишљенијих људи од бранитеља ортодоксије. Они себе поистовећују са црквеном истином. Постоји ортодоксна црквена истина. Али, гле чуда, можда је ти, фанатиче ортодоксије, не познајеш, ти познајеш само њено иверје због своје ограничености, окамењености срца, безосећајности, своје привржености форми и закону, помањкања даровитости и добростивости. Човек који је довео себе до фанатичне опседнутости никада и не претпоставља такву могућност код себе. Он је, разуме се, спреман да призна да је грешник, али никада неће признати да се налази у заблуди, у самообмани и умишљености. Отуда сматра могућим, и поред све своје грешности, да може да кињи и прогони друге. Фанатик сматра себе верником. Али можда његова вера не стоји ни у каквом односу према истини. Истина је пре свега излажење из себе, фанатик пак не може да изађе из себе. Он излази из себе само у злоби против других али то није излажење ка другима и другоме. Фанатик је егоцентрик. Фанатикова вера, његова несебична и некористољубива преданост идеји, нимало му не помаже да превлада егоцентризам. 

Фанатикова аскеза а фанатици су често аскете уопште није у стању да надвлада заокупљеност собом, уопште није у стању да га врати реалности. Фанатик било које ортодоксије поистовећује своју идеју, своју истину са собом. Он и јесте та идеја, та истина. Ортодоксија то је он. На крају крајева, то се увек показује као једини критеријум ортодоксије. Фанатик ортодоксије може да буде екстремни приврженик принципа ауторитета. Али он увек неприметно поистовећује ауторитет са собом и никаквом ауторитету који је у несагласју са њим неће се подчинити. Склоност ауторитету у наше доба има управо такав карактер.»

Николај Берђајев
/Први пут објављено у часопису РУССКИЕ ЗАПИСКИ, књ. 1; Париз, 1937. Прештампано у часопису ФИЛОСОФСКИЕ НАУКИ, бр. 8, стр. 121-128; Москва, 1991. — Са руског превео Добрило Аранитовић/

Фотографије: Мирослав Б. Душанић

петак, 20. новембар 2015.

Марк Стренд: Мој живот

* 11. април 1934   † 29. новембар 2014
Мој живот

Моје тијело огромна лутка
одбија да се дигне.
Ја сам играчка жена.
Моја мајка

би ме усправљала за своје пријатељице
„Говори, говори,” молила би.
Ја сам мицао устима
али ријечи нису долазиле.

Моја жена ме скинула с полице.
Лежим у њеним рукама. „Мука нам је
од самих себе,” шаптала би.
А ја сам ту лежао, нијем.

Сада ми моја кћи
даје пластичну бочицу
напуњену водом.
„Ти си моја права беба,” каже.

Јадно дијете!
Загледам се у смеђа
огледала њених очију
и видим себе

како се смањујем, тонем
у дубину за коју она ни не зна да је ту.
Без даха,
нећу се поново дићи.

Урастам у своју смрт.
Мој живот је мали
и све мањи бива. Свијет је зелен.
Ништа је све.

Марк Стренд
/Пријевод: Аднана Карахасановић Зељковић/


Мирослав Б. Душанић

четвртак, 19. новембар 2015.

Лаура Барна


     О Зеноновом одговору

     Кад су га салетели питањима: Има ли ичега што мирује, Зенон је одговорио: »Да, стрела мирује док лети.«

Лаура Барна

Мирослав Б. Душанић