Већ у седмом разреду сам био најначитанији у разреду. А тад ми је за професора књижевности дошао Буда Илић, за кога могу слободно да кажем да је био чаробњак усмене речи. (Касније сам с њим могао да поредим само Николу Милошевића!) Пред крај седмог разреда гимназије успео сам да се школи наметнем као писац. За то је заслужан, наравно, Буда Илић.
Кад нам је Буда дошао за професора, настава књижевности се у потпуности изменила. Он није био класичан предавач, настојао је да у наставу укључи ученике. Обичавао је да на почетку часа прича шта он чита. А читао је много, готово сваког часа је говорио о новој књизи.
Ја сам пажљиво пратио професорова излагања и настојао сам да одмах парирам. По завршетку часова ишао сам у Градску библиотеку и тражио књигу коју је професор препоручио. Тако сам прочитао све књиге које и Буда! Радило се о модерној литератури. Читао сам Сартра, Камија, Хемингвеја, Фокнера, Дос Пасоса, Томаса Вулфа...Ушао сам у модерну.
Професор је тражио од нас да водимо лични дневник. То дотад нисмо радили. Ја сам тај посао схватио крајње озбиљно. У ствари, у дневнику сам непрекидно писао онај фатални писмени задатак из петог разреда који нисам успео да напишем. Тако су настале моје прве приче. Описао сам све оно што се нисам усудио да ставим у писмени задатак. (Те мотиве сам касније искористио за роман “Фудбалска генерација или Време спорта и разоноде”. Чак сам описао и ону кочићевску епизоду са задружним и сеоским биком. Задружном бику сам дао име Буђони!
На књижевној вечери у Пироту, један читалац моје литературе, иначе послератни јавни тужилац, рекао ми је да сам га дубоко увредио. Питао сам како. — Дали сте бику име совјетског генерала Буђонија, команданта Црвене коњице. Зашто? Рекао сам: — Зато што је тај Стаљинов генерал посекао сабљом негде у сибирском логору писца “Црвене коњице”, Исака Бабеља, јер је био незадовољан начином на који је описан.)
На крају првог полугодишта професор је покупио наше дневничке свеске да их прегледа. Кад их је у другом полугодишту донео, није крио незадовољство њиховим учинком. Али — издвојио је мој дневник. Још ми је рекао да дођем после часова код њега у канцеларију да поразговарамо. Једва сам чекао да се заврше ти часови. А онда — улазим у школу на професорски улаз! Фамулус ме зауставља и пита шта тражим, кажем да идем код директора. Он ме одводи до канцеларије и пријављује директору. Чујем како Буда виче: — Нека уђе.
Професор ме дочекује стојећи, држи моју свеску у рукама. Пружа ми руку, поздравља се са мном као са себи равним. Збуњен сам, да не кажем шокиран. Професор ми каже да седнем, пита ме пијем ли кафу. Вероватно нисам умео ништа да кажем, тек он зове оног фамулуса и наручује две турске кафе. Распитује се о мом пореклу, каже да је чуо за мог оца капетана Божу.
За моју мајку каже да је најбољи учитељ у срезу! Кад фамулус донесе кафе, Буда ме нуди цигаретом, пита ме да ли пушим. Нисам пушио, а била је то прва кафа у мом животу!
— Слушај, коначно Буда прелази на ствар, позвао сам те да ти кажем да ћеш бити писац. Имаш таленат! Само ако истрајеш. Онда ми прича како је он целог живота писао, али није имао много успеха. (У прокупачком позоришту, које је тада било професионално, изведене су три његове драме. Ја сам у Топличким свескама објавио две, трећа је изгледа изгубљена. Објавио је и седам прича, и њих сам прештампао. Био је престрог према себи, није био без талента.) Отпратио ме је до врата као будућег писца. Не знам како сам успео да изађем на улицу, али тог тренутка сам постао писац.
Иван Ивановић
