 |
| ISBN: 978-8637912835 |
БИЛАНС личне и домаће историје — почев од нестанка кућне библиотеке у ратом запаљеном Сарајеву, до хронике наших дана, представио је књижевник и новинар Мићо Цвијетић у књизи песама Свет и кућа, коју је објавила Српска књижевна задруга, у Малој библиотеци.
— Овдје је уграђено много личног, али је ријеч о општем и универзалном, јер су дом и кућа, губици — вјечна тема, рекао је Цвијетић и додао да осим аутобиографског у књизи има доста универзалног
Времена о којима пише, песник самерава према својим прибежиштима — од родне куће у брдима Босне до погледа са Видиковца надомак Београда.
— Опседају ме кућа и дом већ одавно, који је тематско-мотивски простор присутан не само у мојим ранијим песничким књигама. Па и у две моје објављене путописне књиге није реч само о импресијама и екпресијама са путовања по неким европским деловима света већ у њима сабирам себе, поразе и губитке, небројене узалудне послове — каже, за Новости, Цвијетић.
Пред читаоцима су песме о незаустављивом и општем лудилу, како оном ратном тако и садашњем мирнодопском. Мотиви света и куће посебно су наглашени у књизи која, по ауторовим речима, на амблематичан начин сумира једно горко и трагично избегличко и сеобничко искуство, не само лично, ближњих и властитог народа, већ и глобалну драму народа, ратова и бежанија у неизвесно и непознато, преко света:
— Над којом застаје дах и у немости све то посматрамо, немоћни да било шта променимо и сувисло учинимо — додаје Цвијетић. — Наравно, у средишту је опсесија родним домом и кућом, нарочито после сарајевског ратног изгона и свог оног иметка, књига и другог духовног блага које је сабирано током доброг дела људског века, а онда присилно изгубљено. Родна кућа се јавља као могући заклон и прибежиште, и лековито и болно. Јер, и тамо се у међувремену све изменило; некада пуна кућа постала је пуст дом, без некадашњег живота и укућана.
— СВЕДОЦИ смо да у добром делу света, а и код нас, влада очевидно безнађе, очај и сиромаштво. А на другој страни је мањина, охолих, глувих и слепих на туђе несреће. Оних који, засад, нису изгубили ништа, а у мутном се обогатили. Несвесни свеопште трагедије и њених размера, размера ненадокнадивих губитака. И о томе говорим у мојим песмама.
Савремени човек, по мишљењу овог песника, све више се налази на беспућу, па многима, па и песничком субјекту, није сигуран дом.
— За многе обескућене и немоћне, свет све више личи на универзалну лудницу, у којој сила и моћ капитала одређују мале људске судбине. На песнику је да у овиру својих творачких моћи, као јединка сагледава свет, да га преко моћи речи пренесе у свет песме. Песник је свет затворен у једном човеку, писао је давно Виктор Иго. Имајући у виду опште и властито искуство, глобалне и личне поразе и удесе, моја поезија је прилично болна и песимистична, елегичних тонова и сазвучја. А и како би друкчија била, у оваквом свету и веку!? — каже Цвијетић.
И поред свега, наш саговорник није усамљен у ставу да писање и уметност уопште, имају непорецив смисао:
— И сада и у овом времену, када неке ефемерне ствари замагљују погледе и драматична и ружна стварност претичу сваку имагинацију. Посебно поезија. У овом општем лудилу, у коме се све теже снаћи. А колико се само у једној, јединој песми, као у оној ораховој љусци, може населити суштине; колико да стане људског бола и несреће, у чему је поезија незаменљива.
Свет и кућа је збирка песама писаних, по свему судећи, деведесетих година прошлог века и објављене 2015. Песме су пуне алегорија и алузија. Оне се углавном односе на лични живот аутора. Он је морао да избегне из родног Сарајева у Београд. Живећи на периферији и радећи у граду, њега највише мучи сећање на родни град и на кућу, у којој је задовољно живео. Изгубио је скоро све, нарочито велику личну библиотеку (Повест о библиотеци), као и других вредности створених годинама.
Иако је обезбеђен у Београду послом и станом, он још увек пати за родитељском кућом (отуда наслов књиге), патријархалним животом (Очев новчаник), губитком ослонца на тај живот. Како каже, Како пожелим да сам као пуж / Да своју кућицу саму не остављам / Да је на леђима у свет понесем. Цвијетић цени духовне вредности у новом животу, али ипак У далекој туђини и туђег мање заболи / Онамо преко далеких, великих вода, / Да пена покрије и пребрише сваки траг (Тамо и овде).
Све то се најбоље види на самом почетку збирке, у песми Повратак. Цвијетић се сећа једног можда од најчувенијих избеглица, Доситеја из грчке митологије. После тројанских ратова и бројних изазова и тешкоћа:
Враћао се Одисеј прерушен у просјака из белог света,
Опседнут бригом и болом за ближњима прерано остарелим
Родитељима и сином Телемахом, не само побуђен чежњом
За верном љубом и краљицом, чуваром двора и дома,
Већ је брижно и о смерној дадиљи, мајчински га је подизала;
Она га једина о белегу и дојави Пенелопи,
Као и одани пас по гласу, зацвиле, до неба се чуло,
Не издржа узбуђено срце поновни сусрет са господаром.
Благо Одисеју, њега је имао ко да чека,
Он је имао где и кога да се врати.
Све то указује да је Цвијетић употребио избеглиштво као општу људску појаву. Сви који смо морали да напустимо своју кућу и родни крај деле судбину Одисеја, као и овог песника (мало ко од нас осећа као Одисеј). Нада коју песник помиње на крају песме припада и нама, кад-тад.
Цвијетић сматра да су све несреће које су задесиле аутора и српски народ последњих деценија могле да се избегну да је било више мудрости да је лепа југословенска утопија разрушена изнутра и диригована споља. Нема сумње да је и блиска прошлост била узрок томе. Песник чак помиње и бољшевичку револуцију и изневерене наде, али да још увек смењују се наши, вајни усрећитељи. Зато песник гура стену узбрдо сваког дана.
Нове власти покушавају да пронађу компромис: Можда бисмо удружени стварали чуда. / Неко паклено крштење спрема… Свако је осуђен на своју звер. Цвијетић предлаже самокритику и признање да смо сви криви, свако има Ахилову пету. Али стићи ће принудна наплата рачуна.
Песник се жали: Пресит сам рђавога друштва / И узалудних послова… Мало говоримо, више ћутимо. Повукао се у слутњи, неверици, самотињи. Али признаје: Човјек се на губитке и бол навикне.
Пред собом имамо добронамерног, искреног интелектуалца који суди и прошлим и садашњим кривцима. Он сам поставља питање: Има ли спаса? Он наводи изреку Николе Пашића у наоко неизбежном тренутку у Првом светском рату: Спаса нам нема, пропасти нећемо. Цвијетић завршава песмама о Николи Тесли и Бохумилу Храбром: По вишњем налогу, на голубијим крилима / Душа се винула у небо, узлетела пут звезда.
 |
| ISBN: 978-86-7396-433-1 |
Мићо Цвијетић рођен је Кушлату код Фоче 1946. године. Студије на групи Историја југословенских књижевности и српскохрватски језик завршио је на Филозофском факултету у Сарајеву, где је и магистрирао. Докторирао је на Филолошком факултету у Београду 1989. године (о књижевним везама Лужичких Срба и Југословена).
Радио је као просветни радник у Миљевини код Фоче, Сарајеву и Берлину, а као лектор на Универзитету у Лајпцигу (1978–1982). У Немачкој је боравио и на седмомесечној новинарској специјализацији. Најдужи део радног века провео је на Радио Сарајеву, као новинар и уредник Редакције за културу. Од почетка рата у Босни, од новембра 1992. године живи у Београду, где је радио као сарадник Радио Београда. Запослен је у листу Борба, у коме је десетак година био уредник књижевног додатка Свет књиге.
 |
| ISBN: 978–86–7396–554-3 |
Објавио је збирке песама: Заумице (1976), Записи (1999) — награда Уметничког удружења Крајински круг, Чворови и узлови (2006) и Божје семе /Господово семе (2007) — двојезично издање изабраних и нових песама на српском и македонском језику; студију Лужички Срби и Југословени — узајамне литерарне везе 1840–1918 (1995) и Код Лужичких Срба (1997) — избор путописа српских аутора. Аутор је књига књижевнокритичких и есејистичких радова: Критике и коментари (2004), Раздаљине и близине (2006) и Кроз времена и књиге (2007). У листовима и часописима објавио је више стотина књижевних текстова, путописа и других прилога.
 |
| ISBN: 978-86-7590-158-7 |
Песме и други књижевни радови превођени су му на лужичкосрпски, енглески, чешки, пољски, руски, словеначки, македонски, бугарски, украјински, румунски и шведски. Превео је више литерарних прилога с лужичкосрпског и немачког језика. Између осталог, и две књижице лужичкосрпских бајки: Три красна прстена (2002) и Лепа и ружна девојка (2002)
 |
| ISBN: 978-86-7396-222-1 |
Добитник је више награда: Раваничанин (Параћин 2005), Златна значка (Културно-просветна заједница Србије, 2006), Златни Орфеј (Јагодина 2007), награде Савеза писаца Бугарске за афирмисање словенских књижевности, додељене на песничком фестивалу Славјанска прегратка (Словенски загрљај) у Варни 2009. године и Грамате лужичкосрпских уметника у Будишину 2015. године.
Ради као главни и одговорни уредник Књижевних новина. Члан је Словенске академије књижевности и уметности (Варна, Бугарска), Матице српске, Удружења књижевника и Удружења новинара Србије.
 |
Матица српска (1995)
|
«Озарен „вишњом светлошћу“ песник исписује:
