О вихорењу 50 година
Кад једном угледаш звијезду на небу да сјаји, да лагани повјетарац милује образе топлином која мили кроз времена, знај, то је Вихор који траје у свима нама, без обзира, ко смо и шта смо, гдје живимо и одакле смо, Вихор вихори, да се срцем воли.
Непрекидно, увијек изнова, мислима свјетлост и снагу даје, пјесмом књига да настаје.
Све смо на свој начин, у своје вријеме, некад и сад, пјесмом причу о Вихору стварали која траје и опстаје.
ISBN: 978-99955-631-9-6 |
Посвећено Савку Пећић Песи
моја соба је моја „јасна пољана“
у њој су пријатељи још увијек
дјеца
пекмезом од шљива умазана
и наше мајке још увијек пеку
погаче
за бркате очеве — уморне ораче
на њивама
у мојој соби наши дједови пуне
луле
замотавају дуван у новину
и причају о временима тешким
временима славним
када се понапију — а и то се деси
уз љуту ракију
запјевају хајдучку или бећарски
као некад испред брвнаре
накриве шубаре и прозборе
по коју „масну“
а наше баке од стида „у земљу
да пропадну“
у мојој соби још увијек зидове
иконе красе
и стручак босиљка из баште
и све док не заспим — уморан
и срећан
соба на дуње и папрат мирише
и као из бајке или маште
тихо: „спавај мирно синко“
разлијеже се њежан глас мајке
Мирослав Б. Душанић
6 коментара:
Честитке, драги Мирославе!
И поздрави. Добро нам се вратили.
Хвала драга моја Веселинка!
Даће Господ, милостив је он...
У здрављу и радостима у новом граду!
Поздрави Лидији, Породици!
Ах, драга Веселинка! У овом мом "болесниковању" је промакло да смо Лидија и ја новопечени становници Хамбурга... Сада смо ближи нашим кћеркама. Матеја станује такође у Хамбургу, а Сара је нешто сјеверније на обалама Балтика (у Килу). Сада нисмо више тако осамљени као што бијасмо у Хилдесхајму...
ВЕЛИКИ ПОЗДРАВ!
Срећно!
Постави коментар