Мирослав Б. Душанић: Поглед у...

Андреј Тарковски: Слобода

Слобода

Слобода захтева унутрашње богатство, висок степен самопознања и свести о одговорности према самоме себи, па следствено томе и према другима. На жалост, трагично је што не знамо како да будемо слободни. Тражимо слободу за себе на уштрб свих осталих и не пада нам напамет да се одрекнемо зарад неког другог; то бисмо сматрали кршењем права и слобода наше личности. Данас сви патимо од претераног егоизма. А то није слобода. Слобода је када научиш да захтеваш само од себе, а не од живота или од других, и када знаш да дајеш: слобода значи жртвовање у име љубави.

Андреј Тарковски

Мирослав Б. Душанић: Истина

© by kucharo

Истина
или замка за душе лаковјерне

Чекају вулкани погодна времена

да нас изненаде — лавом сагоре.

А дотад, ми спавамо безбрижно.

Опиле нас слатке ријечи — срцу

миле заблуде.

Лака нам ноћ! Видимо се у паклу.

Мирослав Б. Душанић

Amir Or: Ohne Titel

© by Tanja Zonneveel

Ohne Titel

Es gibt eine Geschwindigkeit, in der sich alles beruhigt.

Es gibt einen Weg, der ist einzig Glück.

Dabei ist nichts Besonderes:

Was berührte, hat berührt.

Es gibt einen Blick, der nur hierher führt.

Es gibt einen Ort, der fiel tief.

Nichts ist mehr weit:

Sie, die fort ist, ist fort.

Was verloren, wird sich weiter verlieren.

Es gibt eine Geschwindigkeit, die eine Handbreit mißt,

es gibt eine Geschwindkeit, in der sich alles beruhigt.

Es gibt eine Geschwindigkeit, die nicht eilt,

es gibt ein Halten, das nicht stehenbleibt.

Wer auf Reisen ging, wird weiter reisen.

Amir Or
/Übersetzung aus dem Hebräischen: Barbara Linner/

World Team Cup in Düsseldorf / Tennis-Mannschafts-Weltmeister: SERBIEN

© by kicker: Nenad Zimonjić, Janko Tipsarević, Miki Janković und Viktor Troicki

Гордана Ђилас: Каква сила

© by Anny One: Morgentau auf Gräsern

Каква сила

Немир или ветар

кострешио се по угловима

изнајмљене собе, располућен

као Богочовек на све четири

стране, па не зна на коју би.

Немир али свеједно било је.

Имала сам стручак

јутром узбраних висибаба

на столу, преосталих од

ноћног сна и окрепљујућу

помисао како ће ме само

поглед на њих испунити

довољном количином топлоте.

Каква сила.

Гордана Ђилас

Ромска умјетност: Зоран Таировић

© by Зоран Таировић

Никола Александар Марић: Пјесме из циклуса "Пинтор"

Мирослав Б. Душанић

Одлазак

Слутио сам остаћу сам

Поред толико деце

Родбине другова

Испод доње границе пута

Толико старог да пробој

Његов не памти ни једно

Дрво, чак ни стена прогледала

Из траве или одваљена олујом

Скулптура промишњеног случаја

Слутио сам да ће ме

Једном када будем гледао

Свет из горњег угла

Изнети на брдо,

Повише вреве и села

На видиковац тихи

Са кога се виде виде гробља

Околних засеока, тиха

Готово непомична

Све зеленија у забораву

Слутио сам да честице

Дрвета полако груди моје

Преузимају и претварају

У тврду грађу незнане будућности

Јер колико ће знамен

Над хумком да траје

Век, нешто више од памћења

А онда на месту уточишта

Подигне се град или

Заувек под шумама нестане

Место где почива пинтор

Тренутни господар дрвета

Никола Александар Марић

Мирослав Б. Душанић

Шуме

Шуме ће да ме надживе

Та тела вековима обручена

Јер не паниче пред смрћу

Падају тихо међу младице

Које не иду у грађу

Него у будућност

Шуме ће да ме надживе

Иако сам господар тестере

И моја реч бира за сечу

Крв ми узбуркана

А ум журан на циљ

Док дрвеће неприметно расте

Шуме ће да ме испрате

Ти забрани разно именовани

Клик, ћувик, гај

Спремиће дрво анђела

Да умре за мене и покопа

Се самном

Шуме ће да ме надживе

Биле су ту и пре

Него удостојих се крста

Пинтора

Биће и после на служби

Времену да пркосе

Никола Александар Марић

Мирослав Б. Душанић

Miroslav B. Dušanić: …was muss ich alles erleben!

…was muss ich alles erleben!

immer mehr verstricke ich mich

in die lyrikwelt

und in den worten halt suchend

verliere ich die wahren freunde

die deutschsprechenden

die muttersprachesprechenden

die anderssprechenden

und immer mehr plagen mich

die grauen gedanken…

Miroslav B. Dušanić

Мирослав Б. Душанић: У жижи...

Olga Orozco

* 17. März 1920   † 15. August 1999

Olga Orozco

Yo, Olga Orozco, desde tu corazón digo a todos que muero.

Amé la soledad, la heroica perduración de toda fe,

el ocio donde crecen animales extraños y plantas fabulosas,

la sombra de un gran tiempo que pasó entre misterios y entre alucinaciones,

y también el pequeño temblor de las bujías en el anochecer.

Mi historia está en mis manos y en las manos con que otros las tatuaron.

De mi estadía quedan las magias y los ritos,

Unas fechas gastadas por el soplo de un despiadado amor,

La humareda distante de la casa donde nunca estuvimos,

Y unos gestos dispersos entre los gestos de otros que no me conocieron.

Lo demás aún se cumple en el olvido,

Aún labra la desdicha en el rostro de aquella que se buscaba en mí

igual que en un espejo de sonrientes praderas,

y a la que tú verás extrañamente ajena:

mi propia aparecida condenada a mi forma de este mundo.

Ella hubiera querido guardarme en el desdén o en el orgullo,

en un último instante fulmíneo como un rayo,

no en el tumulto incierto donde alzo todavía la voz ronca y llorada

entre los remolinos de tu corazón.

No. Esta muerte no tiene descanso ni grandeza.

No puedo estar mirándola por primera vez durante tanto tiempo.

Pero debo seguir muriendo hasta tu muerte

porque soy tu testigo ante una ley más honda y más oscura

que los cambiantes sueños, allá, donde escribimos la sentencia:

"Ellos han muerto ya.

Se habían elegido por castigo y perdón, por cielo y por infierno.

Son ahora una mancha de humedad en las paredes del primer aposento".

(1998)

Olga Orozco

Eugeniusz Tkaczyszyn-Dycki: Die Geschichte polnischer Familien

© by Marta Sputowska: Eugeniusz Tkaczyszyn-Dycki

XVII. Absolution

der Dichter verlangte vor dem Tod

ein Glas mit Himbeeren ein feiner

Vielfraß war das keinen Beichtvater

verlangte er sondern eine Handvoll Himbeeren

die wir damals im Finsteren gepflückt hatten

schon viele Wochen hatte er im dunklen

Wald genistet (in Le mians Himbeer-

Dickicht) und seine Knochen ausgehungert

am Rande der Wolfsschlucht in der wir damals

zusammenkamen auch seine Gedichte

hungerte er aus seit ihn die Welt abstieß

desinteressiert am eigenen Schaffen

wir sahen also dass er sich verhielt wie

ein kleines Kind einmal verlangte er eine

Handvoll Himbeeren ein andermal ein

Messbuch bevor unsere Augen erlöschen

Eugeniusz Tkaczyszyn-Dycki
 

ISBN: 3902113723

ANNA

Miroslav B. Dušanić

Eugenio Mandrini: Los fenómenos de la belleza

Los fenómenos de la belleza

Durante largo vuelo silencioso
el viejo ruiseñor,
el de plumaje esquivo y cielo imprevisto,
anduvo eligiendo, ciego o vidente,
aunque trémulo como ante un repentino
grano de uva azul o de diamante,
la rama de un árbol desde la cual cantar,
y finalmente se detuvo en aquélla,
la muy oscura como luz de azufre del infierno,
donde se balanceaba (¿o levitaba?)
un ahorcado.

                     Y cantó.

Eugenio Mandrini