недеља, 10. март 2013.

Мирослав Лукић: Анђео ћутања

ISBN: 978-86-85201-30-1
Анђео ћутања

(пријатељу, који то јесте)

Песме су запршка искуства
(сваки се стих, као матора кокош, кува
дуго.) Време је мрачно, као магла густа.
Живот је дуг, учмао, епоха – глува!
Ово је земља гробља, врана.
Вране су тачне. Свак' своме јату лети.
Стихови се, ко црква Тршка,
сами собом бране, од шарлатана,
варвара. Песнику дође подршка
од Анђела ћутања, кад се сети.
Од Анђела ћутања (не од адвоката!).
Уметност махагонија је једина, права.
Анђео ћутања њену тајну чува, и
– не живот дуг, епоха, клике – трава...

(Среда, 12. новембар 1997, увече)

Мирослав Лукић

субота, 9. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Буди пјесник

Мирослав Б. Душанић

Буди пјесник

Буди пјесник, поврати живот
чему колебање
одбаци предрасуде и себства
зашто да одмјеравамо снаге
кренимо на дуго путовање
које нас зближава

Истини за вољу
много је истовјетности
у овоземаљским огледалима
у којима се огледамо

Не разликују се дани и ноћи
ни зоре у којима се будимо
ни мјесец, ни звијезде, ни сунце
ни ваздух који удишемо
ни вода коју пијемо
и којом лица умивамо
ни земља у коју стопе утискамо
док је газимо уздигнута чела

И та житарица чије сјеме сијемо
и хљеб који поносно у руци држимо
прије него што се нахранимо
сво то биље и обиље овог свијета
и црв који пузи, и мрав и пчела
и они су нам исти

И Богови су нам присни
хтјели ми то или не да признамо
а начин како их молимо
и призивамо није довољан
да између браће оправда разлике

Буди пјесник, учини први корак
покажи пролаз насмијана лица
из њег‘ ћемо изаћ јаки
шира ће нам бити плећа
срца наша биће јача
достићемо мис‘о милу
темељ што га не пољуља
нити бура, нити сила
јер га ј‘ радња ударила*

Мирослав Б. Душанић
_______________________________
* Карол Свиђињски: Напред радом

петак, 8. март 2013.

Тања Крагујевић: Дана је мало


Дана је мало

Дана је мало Сваки час
угаси се И започне По један рат

Опадања на претек Као лишћа
пребледелог На образу очевица
Дечака погнутог У окриљу
бешчасних зима

О Живети У кући без броја
Телу без година
Како струји ветар
Како у дубинама успева
опити се трезвена боја леда

Јер тешка је Без поезије
Ноћ на земљи

Тања Крагујевић


Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Произвољно

Мирослав Б. Душанић
Произвољно

Путеви којима смо ходили
више су нудили хаос него разрјешења
ми смо били несигурни
падали смо у амбис ништавила
и умирали
прије него што је смрт до нас стизала

У том смислу није оправдано
да нас узимате за поуздане свједоке
у нашим исказима су и страховања
од дневних и ноћних сјенки
боја и утвара на овој грешној планети
а њих истина не трпи

Мирослав Б. Душанић

четвртак, 7. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Трагови пусти великих сеоба


Трагови пусти великих сеоба

Увијек када помислим на завичај
сјетим се
               Хераклита
                            и ријеке коју је споменуо
осјетим извјесну грижу савјести
па потом данима изучавам
                култ предака
                            и све бих дао за успомену
да сам јахао у боју на Мурата
у праскозорје на дику роду укрштао копља
                 у древном окршају
                             узбуђен и срећан.

Ускраћен пуног доживљаја отачества
тјешим се
                  да вапај мајке
                               и крици убијених
мене не оптужују и да нико не окреће главу
због оног шта је било и шта ће бити
                 јер терет кајања
                                је тешко издржати
у страном свијету – О да ли ме то осјетљиво
вријеме обликује или је пут мој
                  непромјенљив
                               као стријела у лету

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Забиљешка једног заборављеног човјека

Перо Васлић: Појезна
Забиљешка једног заборављеног човјека

                                      Поново долази све оно, никад окончано
                                      и до краја одболовано
                                     Херман Хесе

У току године изблиједе и нестану многи трагови
отуђено и загонетно изгледају приче
о некадашњем рату и забрањеној љубави
на овом кружном путовању
ниједан предјел не памти више моје кораке

Поново бих сасвим испочетка кући да се вратим
натраг на смртоносни фронт
гдје мртви цвјетови леже и дисање на крв мирише
моји заборављени вукови желе у ноћ мјесечине
да бол осјете и слободно завијају

Овај свијет кратких и испрекиданих покрета
није више вриједан помена
у мојој соби сасвим непомични предмети
не показују никакве знакове живота
и ничег нема што би оставило ране и ожиљке

Мирослав Б. Душанић

Перо Васлић

Мирослав Б. Душанић: Слијепа оданост

Перо Васлић: Језеро у старом парку
Слијепа оданост

            Дошло је доба
            да нам душа све воли и трпи.
                           Милош Црњански

(Ширио сам руке у правцу Истока
ишчекивао жељно отопљења с Југа
опраштао све Твоје глупости
и јавашлуке —
Не знам да ли то чиних из љубави
тврдоглавог ината или из навике.

Изложен студени вјетрова са Запада
правдао сам плач наших мајки
бранио част очева и стару вјеру
Крст наш који носимо кроз вијекове.)

У груди ми змије посадили
да их сити крв из мојих свјежих рана
све су учинили
да би ме од Тебе одвратили.

А ја Те заступах с пуно страсти
у свим наметнутим играма
и није ми засметало
што постах истурени стуб срама.

Мирослав Б. Душанић

среда, 6. март 2013.

Стави ме у твој блог и пусти ме да плачем


Понекад не постојим. Нема ме.
Само благо померање мојих груди при пригушеном издисању одаје да сам жива. Кад одлучим да се увучем у себе и лижем своје ране. Кад кажем да ми је доста свега. Кад ућутим.
Умем да ћутим и умем да ме нема на милион различих начина.
С музиком. Без музике.
Уз сузе. Без суза.
Са смешком од којег ми је горко у устима. С набораним челом.
Скрштених руку и ауром затвореном за сваки спољашњи утицај.
У мраку. Под отвореним прозором без завеса. Кад свиће. И кад залази сунце.
Још нису пронађене шарене таблете које би биле делотворне кад ја одлучим да је време да отпатим свој део свакидашње боли, у чемеру огрезлог света којем припадам и који се рони пред свима. Који ће, можда, наставити да постоји и када нас не буде. Или ће се, ипак, распрснути заједно са нама, онда, када врачеви не промаше…

Кад одлучим да ме нема и кад, тако, одужим своју дозу горчине, понесем своје парче крста до негде, па се вратим, онда сам скоро ко нова. Ко да ме никада није било иза границе постојања и ко да сам одувек само за смех, само за сласти знала.
И зато, стави ме у тај твој блог, ионако се препознам у њему и онда кад ме ни тамо нема.
И пусти ме да плачем. Док не одлучим да се вратим.

Негославље - Негослава Станојевић

Фотографије: Мирослав Б. Душанић 

Мирослав Б. Душанић: Молитве моје предачке


Молитве моје предачке

Оставио сам по страни стид и страх
Личне драме
Ближње и потомство
Оставио сам времена ружна и очајна —

Пећина која је пријетила да ме прогута
Постала ми је блажено станиште
Пијесак под мојим узглављем чува
Кораке бивше и звуке литургије
Не путујем више од града до града
Не молим се у раскошним храмовима
Сада сам испосник —

И када јутра растјерају звијезде
Милоснице
Када се буктиње расплину и нестану
Иза наслага камена и пијеска
Тихо зборим и поклонички предано
Из дана у дан на уснама носим
Тешко бреме предачке молитве
Као корњача свој оклоп кроз вијекове

Мирослав Б. Душанић

Објављено: МОЛИТВА ЗА ЉУБАВ, Друштво за очување баштине (ДОБ), Гацко, 2015. 

Мирослав Б. Душанић: Жалопојка

© by Catherine McCarthy: My Petit Monsoon, 2005
Жалопојка

Црни гавран гракће: Извршена
је воља Твоја.
Никако да се скрасим, Господе!

Осуђен сам да вјечно патим.
А за душу пуну патње
туга је недјељива, у висинама.

Срце вене, душа вапи, Госпoде!
Гдје да је смјестим?

Мирослав Б.Душанић

© by Catherine McCarthy: My Petit Monsoon, 2005

уторак, 5. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Grave con dolore


Grave con dolore 
     
                           Никога нисам срео
      идући стазама Велике магазе већ
      обрасле травом, осим црних косова
      и фазана који су ниско прелетали
      и нестали у непрегледном
      зеленилу грмља.
                                    Мирослав Лукић

Стихови Мирослава Лукића
миришу на испашу и сијено са Хомоља
те ноћи кад сам их читао
сањао сам људе у групама
униформе непознатих војника
рушевине неког града и крике

Кад у мом сну избије рат
никад нисам на првим положајима
увијек сам у неком збијегу
тумарам тако и додирујем стабла у шуми
кад се пробудим у налетима стида
избјегавам свој лик у огледалу

У шумама густим и црним и гудурама
моји преци су за историју гинули и убијали
преживјели с капљама жучи враћали се
својим кућама
чекајући на правду и данас заоравају бразде
у запуштеним њивама

Радо бих да заборавим све моје снове
и крвоток успомена
измијенио бих и прошлост наших очева
јер је она та несрећна збирка узрока
која ме ноћу у бијег тјера
а дању грижу савјести изазива

Залуд – због недостатка слободе покрета
снови ме избаце из равнотеже
и страхујем а да нисам ни спознао
шта то смрт значи
нити сам открио законе
ни њене загонетке

Изнова читах стихове Мирослава Лукића
мирис сијена није изгубио на интензитету
и тек што заспах рат се прошири
захватио обронке Хомоља и пријети
ја се поново пронађох у бијегу
а пјесника Лукића спроведоше у тамницу

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 4. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: У Христу Господу браћа

© Alle Rechte vorbehalten by Jovana Lola
У Христу Господу браћа

А кад ми се од превеликог жала за сликама и
предјелима дјетињим разум помутио и
постао огромна бара, у заслијепљености
својој гласно сам крекетао као ругобна жаба
и нисам видио нити препознао сроднике.

И тад, би ми казано: »Чујемо те и Бог те чује
и састрадавамо са тобом,
јер шта је род овај до страдални.
Само смо нека страдања назвали срећом,
а нека несрећом.

А превеликим роптањем само можемо да
одбацимо лаки јарам Доброг Пастира
и за себе да изаберемо злог најамника
и ставимо трупце на леђа,
а све се догађа у контексту времевечности,
тако и наша врлина, али и грех.

Ако си Србин и хришћанин светли тамо
где те посеја Сејач доброг семена,
јер он воли све људе и сви су му браћа и синови.
Буди зрно соли и тамо у бљутавом завичају
и мада се можда ти нећеш осолити,
али ближњи твоји и наши и ини осолиће се.«
***

Мирослав Б. Душанић

_______________________________________________________
*** Александар Марић

Мирослав Б. Душанић: Запис о вољеној земљи

Maurice Estève: Ohne Titel (1954)
Запис о вољеној земљи

има толико важних ствари
муче нас слике заплашене дјеце
њихови тихи гласови 
туга и празнина у погледима
појаве се из високе траве  
и још брже нестану у запуштеном врбаку  
потону у жабокречину  
смрт је свеприсутна  
из камена израња, из воде, из дрвета  
с кровова кућа скаче  
низ поља плове лица из легенди  
видимо у пламену старице и старце  
чујемо молитве и крике  
корачамо с оловом у кољенима  
и цијели дан размишљамо  
глиби нас глина, груша нас тмуша*  
и схватамо да је то земља туђина  
снагом добијена, у мраку  
у магли, у вапају, у очајању...
 
Мирослав Б. Душанић
________________________________________________________________
 * глиби те глина груша те тмуша
Драгослав Дедовић: Слово о диздару

© by Ранко Стјепановић

Мирослав Б. Душанић: У заборав с језиком немуштим



У заборав с језиком немуштим

Нема самилости
Сапфо не пјева више гласом славуја
У стољећним маслиновим гајевима
Ријеч митска недостаје
Ријеч блажена и света није досуђена
Ни суђена, ни поклоњена

Моћан је језик као оштрица ножа
А ипак ништа не питам прикован у постељи
Скамењен у времену
Попут испуцалих фасада послије сунца и киша
Смућен као птица без крила
Као удар таласа далеког
Испечена кожа на сунцу
У огњу гнојних рана, рђа од дувана
Испод ноктију

Застрашен одјецима гласова из мрака
И измаглице
Скривам се од напетости и обиља
Чему устајали ваздух у ненамјенским круговима
Дијалогичност и сломљени вратови
Наставак распећа и злочини
Погрешни акорди из Бетовенове Пете симфоније

Нека нас уљуљкане, бијесне и изгубљене
Однесу стихије
Заувијек нам склопе очи
Нека нас нема
Само зрнца пијеска да остану у прозирној дубини
И непомичне кости

У једном новом времену, доћи ће нови
сасвим неоптерећени Богови
Донијети Вјечну Свјетлост
И са сјеменом бесмртности оплодити земљу
И само невини људи ће, као печурке
Из ње да ничу

Мирослав Б. Душанић