недеља, 17. март 2013.

Сергей Федорович Давидович

Владимир Јагличић: Разговор са оцем

Разговор са оцем

Ми настављамо тај разговор
о месту свом, већ неко време,
кад сретнемо се: на наговор
времена истог, у невреме.
Показује ми руком, некуд
у правцу којем нисмо ради,
том расутошћу реке теку,
и њом смо, давно, били млади.
Каже парцелу, цену, опсег,
хоће клесара из Сабанте,
јер болиш, скоро додир, осет,
како, свести, да одагнам те?
Слути годину, сат и час,
јесени општој пред октобром:
не верујући у свој глас,
прошапнем тихо: добро, добро...
А нема добра само смрт је
развела газ низ леје вртне.

Драча, 12. 09. 2004.

Владимир Јагличић

Мирослав Душанић
  Поезија Владимира Јагличића

субота, 16. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Тајне (које сан сакрива)

© by Valeri Lanski-Waldt: Adam und Eva
Тајне (које сан сакрива)

Досаде ми слијепе улице
и несрећни трубадури
одјездим у сан и тражим
мудрости врачева а
сазнам властитим срцем
(има ту нечега)
да Бог постоји истински –
готово као ја
живи у сваком удисају и
издисају
и да је старији од амеба
Адам с јабуком у зубима
одуран а
Ева на дрво наслоњена
смјешка се и мудро ћути

Мирослав Б. Душанић

Албер Ками

© by Petr Vorel: Albert Camus

«Тражити оно што је истинито, не значи тражити оно што је пожељно.»
Албер Ками

Мирослав Б. Душанић: Проскрибована стварност

© by Anne Bachelier
Проскрибована стварност

(поводом додјеле једне велике
књижевне награде)

Већ заморени церемониозних
представљања и лажи
(које нам се намећу)
кусамо сурутку
млијеко и кајмак послужује се
слављеницима
то је та правда о којој (ни)смо
сањали
човјек се навикне и трпи
прихвата те сметености као
нешто норманло
и само по себи разумљиво
много је тих и сличних
гадости (чак је и ово
рекао неко прије мене) режим
самовлашћа је вирус и смијешта
нас (без пардона) у карантин
(а по потреби и у гробљанску
улицу)
„политички идеали могу бити
овакви или онакви“
(то је одлика демократије) али
је велики гријех прећутати
ИСТИНУ...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Како досегнути срећу...


Како досегнути срећу...

За почетак треба отићи у друго
Вријеме
(дакле, извршити прекорачење)
и успоставити контакт с ониим
Свијетом
(путовање може да буде кратко
и опуштено
или да потраје нешто дуже)

Тамо се живи од памтивијека
у сфери нових спознаја
и још увијек постоје чуда
уклоњени су усуд и жиг
плод инцеста и
калкулације
нема перверзних жеља и
историјске димензије
човјек се ослободио историје
и породичне митологије
у потпуности
нема друштвене истине
привилегованих и идеологије
ни овоземаљских стварности
у равни колективне
егзистенције
не постоје аутоматизми (из
прошлог живота)
он је носилац креативне енергије
стоји стамено
као независтан појединац
и алхемичар
вјечно млад или вјечно стар

Све остало је у домену маште...
(август 2011.)

Мирослав Б. Душанић

Радивој Шајтинац: Уздах о детаљу

Уздах о детаљу

До овог зарђалог прозора
До овог масног окна
Досезале су крошње,
Гране и гранчице
Бајковите шаке свеже дневне неизвесности
Лепа неман неискуства,
Чулни увод у здраву слободу
Ни речи, ни стиха, ни кофеина, ни никотина
Божански заштитни Редослед
Види, сад, од тог бившег кисеоника
Шта се на гвожђу створило
Од оне сврбуцкајуће светлости
Какво паперје петролеја
Од самог Јутра
Какав понизан дан.

Радивој Шајтинац

петак, 15. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: Архивар снова


Архивар снова

(пар дана пред почетак Великог поста)

недјеља: Св. Тарасије Цариградски
И није ми баш ништа рекао
стајао је обасјан мјесецом
као утвара поред трна руже
гледао је кроз мене мој отац
у даљину и дисао кроз мене
био је то тежак ноћни сусрет
од којег сам се разболио

~

понедјељак: Св. Порфирије Гаски
И није ми врата отворила мајка
већ старац с влагом у очима
збуњено и дрхтавом руком
а знао сам да је то наша кућа
препознао сам јој фасаду
и фугу изнад малог прозора

~

уторак: Препод. Прокопије Декаполит
И све пјесме моје из сандука
стара писма брижно коричена
све мишеви зубима самљели
од сјећања нигдје трага нема
а без њих је живот к'о пустиња
суви камен без сока раслиња

~

сриједа: Препод. Василије Исповедник
И плакао сам док сам одлазио
уском стазом пуном кукуријека
нигдје ријечи ухо да запара
да ме спријечи у мојој намјери
нигдје сунца да ми згрије душу
црне вране небо искљуцале

~

четвртак: Св. преподобномученица Евдокија
И с уједом шарке отровнице
крв је врела путе осликала
свака стопа једна бара мала
бола нема само ми се дријема
дивље пчеле драче запосјеле
да прилегнем да им чујем звуке

~

петак: Св. свештеномученик Теодот Киринејски
И доживљавам ујед змије
као спасоносно ослобођење
бијег од свих гријеха и урока
као вјеру и утјеху на умору
као највећи дар Господа
души мојој једини благослов

Мирослав Б. Душанић

Сибе (Јосип) Миличић: Бесконачност

ISBN: 978-86-7315-057-4
Бесконачност

На брдо пео се човек.
Највиши вршак
беше страшно високо;
изгледаше ми:
овај ће пети се довек.

На брдо пео се човек.

Али, што је врхунцу
све ближе и ближе био,
он беше све мањи и мањи.
Наједном неста...
... и тек кад стигну до врха,
ја видех:
још једну тачкицу више
врх оног високог места...

... А онај?

Сву страшну бесконачност неба!

Сибе (Јосип) Миличић

четвртак, 14. март 2013.

Norazlan Ahmad (Malaysia)

Мирослав Б. Душанић: Отворимо уста — Будимо пјесници

Мирослав Б. Душанић: Парк у Хановеру (24. 05. 2012.)
Отворимо уста — Будимо пјесници
 

Отворимо уста — Будимо пјесници
Упозоримо човјека
Поезија нема времена да чека
Да војници марширају улицама
И претресају наше домове...

Немој да нас ућуте муње и громови
Нервозни чувари реда
Њихове псовке и замаси палицама
Попуњене затворске ћелије
С мирисом крви и урина...

Kада се поломе сва огледала
Гдје да се огледамо?

Отворимо уста — Будимо пјесници
Немој да на замке насиједамо
Када се тијелима испуне хумке
Кога да волимо и жељно чекамо
Чему да се надамо?

У сва времена — За сва времена
Упозоримо човјека
Поезија нема времена да чека
Закашњела суза и тужни крици
Остају без  значаја и одјека...


Март 2013. (Новембар 2015.)


Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Обични страдалници


Вјечнаја памјат
Обични страдалници

испод цера неће се палити одора
                        Савко Пећић Песа

Слика свијета је промјенљива  
усклађује се с временом  
између стварног и оностраног  
није довољно спалити одоре  
знали су то пророци

Ритуали и бајања не помажу  
ни непрекидне молитве  
неће се десити исконско чудо  
не постоји сила осим морања  
изнутра

Погурени
један по један као цвјетови  
сасушеног маслачка  
нестају наши очеви безбожно  
и свето

На зборно мјесто у завјетрини  
сабиру их анђели  
посљедњи пут под цером и  
урезаним крстовима на стаблу  
храста

Треба чврсто да склопимо очи  
да се ослободимо свјетлости  
и заслијепљености  
ако желимо да их васкрснемо  
и поново сретнемо

Мирослав Б. Душанић

среда, 13. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: О сјећању

Мирослав Б. Душанић
О сјећању

(како то да се више не сјећам прве ливаде
на коју сам ногом крочио
а сјећам се прве змије коју сам видио
знам да ће неки рећи
да је змија оставила упечатљивији траг
због страха којег са њом повезујемо
али мој пријатељ се сјећа прве траве
под ногама
а никако да се сјети прве змије)

гдје одлазе и нестају сјећања којих никако
више да се сјетимо
имају ли она своја стратишта, ратишта,
рај и пакао
(јуче ми се познаник из болнице свом душом
повјерио и расплакао: никако да се сјети
очева лика а није давно преминуо
и каже да га је искрено и неизмјерно
волио и цијенио) 

како да се ускладе сјећања
да ли је за то потребна глава или је важније срце
да ли смо у стању да их (ипак) освјежимо
ако да — којом методом
а да не изгубимо ништа на вјеродостојности

(многи су објавили своје мемоаре
укоричили све што су сматрали да је важно
до у најситније детаље
и управо је то разлог што сам скептичан
та прецизност и оштрина запажања
ме стварно одбијају)

куда отичу сјећања
који вихори одлучују шта да заувијек ишчезне
као да никад није ни постојало
никако да разумијем законе сјећања
неки ликови из прошлости нам боду очи
а неке драге никако да призовемо
која их то моћна сила од нас скрива и прогања
и гдје их депонује

Мирослав Б. Душанић

 
Мирослав Б. Душанић
На перилишту душе

И жабе крекетуше су нестале
нису више изнад пласта
испод листа храста
у потоку поред шаша

Бумбара теретњака нема
пчеле по ливадама невесело зује
цвијетнице полен све мање носе
и не плоде да животом роде

На путевима и стазама оструге
вијуге запињу пролаза нема
без ограда и прелаза
и зецу је слобода тања

Понекад хукне сова
и страх ноћни до табана утјера 
дланове оструге не боду опет
шаке жуљевите без рала и мотике

Све ће зарасти у ђавоље коло
у остругама играће змије повијуше
преко потока изнад вира и прелаза
испод цера неће се палити одора

Зачетком у ватри на оној страни
нестаје живот из пепела рађања
у зукви гдје погача мирише
на перилишту новог весеље

Савко Пећић ПЕСА  
(Мирославу Б. Душанићу)

уторак, 12. март 2013.

Мирослав Б. Душанић: У потрази – Царство ријечи

Мирослав Б. Душанић
У потрази — Царство ријечи

1.
Ноћу је соба моја, ковница стиха. Усудим
се, запловим, сном широким, у поднебље
огледала — преобразбе. Безвремено. Све
је чисто (умивено!), нема сјенки. Свилен-
трава до појаса, таласа се. Цвркут птица.

Наши преци, сиједих власи, славе биље.
На облутку древног зденца, као амвону,
расковник и перуника, поред чуваркуће и
душице горске виле. Под каменом хајдук-
трава, гране лијеске, зовин цвијет, цвијет
од глога, и плод од дрена. У авану цијеђ
коприве, сок од брезе, коријен шљеза.

Заборављен то је свијет. Све изгледа
као игра једног трена — стања свијести,
изузетно замагљена. Варка или збиља?
Питам себе у кошмару — тајанственим
дубинама. Како наћи праве ријечи? Как'
превари не подлећи? Које су се моћне
силе, удружиле, обрушиле, населиле?
Зашто травке на олтару? Која бића
дозивају? Анђеле, ил' с горе вилењаке?

2.
Ноћу је соба моја, ковница стиха. Ријечи,
Царство тражим. Очи ширим (илузија!), и
нађем се у гори беспутној. Чујем гласе к'о
да неко јечи. Гле, чуда јака! Видим себе у
улози ђака, а учитељ, змија — љута шарка.

Сваку грешку, угризом кажњава. Од мог
плача гора оживјела. Из пећина јавили се
вуци, и очњаке показују бијеле. Са литица
брзе као стријеле, измилиле травоносне
виле. Чудно биље из кошара вири: горски
чичак, кукуријек, чемерика, буника, жабљи
раставић, плод автике, вучја јабука и једић.

Још бијах при свијести, прије него што ме
виле милоснице, у гроб положише. На ухо
шаптале: Вјеруј у благодат и исцјељење!
У Вјечног живота отјеловљење. Тад су у
ваздуху испариле, нестале. И видјеше очи
моје, што ријетке видјет' могу: раствори се
Свод Небески на двије поле. И земља се
располути. Једна пола у Пламену — смрад
Сумпора. Друга блиста, с ликом Христа.

3.
Ноћу је соба моја, ковница стиха. У њој
струје вибрације, далека свијета нека.
У њег' тонем, тајне жељан. Једна ријеч
је цијела пјесма. Она вјечни живот даје.
Како до ње? Гдје се крије извор-чесма?

Осјећам се попут врача, који стење и
уздише. Док стих сриче, док га глача
у тишини. Кад све спава, поздравим се
с овим свијетом. И преселим у предјеле
оностране. На изворе судбе — кушње.
Срећем претке, све насилно уклоњене.
Док видају тешке ране, мудро ћуте.

Како пронаћ' пјесми кључе? Немам
храброст да упитам: Сан да пишем, или
наде? Страх ме да се не наљуте. Како
огањ да распалим? Шта је Алфа, шта
Омега, добра стиха? Шта да додам,
шта да бришем? Која је то ријеч бајна,
што би била спона трајна, да повеже
паучину оба свијета. Дал' је гласна или
тиха, као вода из потаје? Шта остаје?

---------------------------------------------------
---------------------------------------------------
(Ноћу је соба моја, ковница стиха. Учим
да клешем ријечи. Од Заборављених
Мајстора — Владара Тајни, што су знали
да се Господом све бескрајности
претварају у чудесне благовести*.)

Мирослав Б. Душанић
__________________________
* Мирослав Лукић