уторак, 8. октобар 2013.

Станислав Винавер


«Христос, богочовек, најбољи од људи па је умро распет и мучен, - зар то није најбољи, еклатантни пример који је Бог дао људима, да не треба поћи за том науком. Бог па није успео, у толико мање је то за људе. Зар то није као неки avertissement људима: то није за вас, не чините тако, не верујте као Исус.»


«Јадни Хришћани! Они ништа не могу учинити за свог Бога! Он је свемоћан и не треба их. Па почему је он њихов, кад они ништа не могу да учине за њега? Он је толико њихов колико и свачији. Можда би им требао још један Бог, који би био њихов. Ствар која неком лицу припада, зависи донекле од лица.»

(Фотографије: Мирослав Б. Душанић)

Мисли Станислава Винавера


«Ето, данашњи дан има за мене само зато вредност што тек после њега може доћи сутра.»


«Човек је тако бедан да може све да преживи. Зато ја не верујем у смрт.»


«Свака свесна немоћ је трагедија.»


Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Дуга потрага


Дуга потрага

   Ка споменицима месног гробља
   лете црни косови, само су им кљунови жути.
   Под њима је живот вечан.
                        Александар Лукић: Кукавичлук

Прво читање Борхеса
Шетња без циља поред Укрине
Искушење ножа
Мирис повријеђене храстове коре
Опсједнутост димензијом љубави
И свијета

Приступ пјесмама Црњанског
Празници и страдања
Боја крви
Покушаји потраге и координате
Чворишта сумњи
Страхови

Откриће чела и Бахове музике
Осцилације
Искушења сна сањаног у Појезни
Одлазак и неопростив гријех
Отпадништва
Апсурд о бијегу и коначности

Мирослав Б. Душанић

Објављено: РИЈЕЧ, Часопис за књижевност и културу, број 3-4, година VI, јесен-зима 2013.; Књижевни клуб Брчко дистрикт Бих

Мирослав Б. Душанић

понедељак, 7. октобар 2013.

Никола Александар Марић: Запокојена за Слободана Ракитића

Запокојена за Слободана Ракитића

Гори ти оно поље
како и певао јеси
а Рашка родна твоја
караула мирна и тиха
као пред сваки град и смак
око Мусићеве задужбине
ствара се мук и пустош
и само певају шљиве
крупне и опоре
као уочи сваког јада

 

Византинче
оклопниче кнежеве војске
вечити позиве у језику

 

Господе, подај Слободану
стихоприљубном
мир у напевима горњим

 

А нама што молимо
тапије оне у пламену
принципом Феникса
који Твог сина ображава
из пепела врати.
Амин 


Никола Александар Марић

Црквиште Св. пророка Јеремије (Старо гробље Власово)

Мирослав Б. Душанић: - - -

Мирослав Б. Душанић

Накупило се чемера много  
Али га и даље испијам сам  
Срећу ми удијеле на граме
Радо бих и Вама да је дам...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Између

Мирослав Б. Душанић

И славе Те Господе
У дане празника
И дане пригодне
А у оне дане између
Свако од њих ходи
По разуму срца свога

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

субота, 5. октобар 2013.

Душан Радовић: Већи гроб за нову смрт


Већи гроб за нову смрт

Његоша подмићују
нуде му нову смрт и већи гроб
маме га у своју раку, казамат,
да га ставе под свој камен и своје страже
да једино они буду надлежни за његов случај
да нам једино они могу препричавати његове праве мисли
да није мислио оно што је мислио
и да није написао оно што је написао
и да је одувек мислио оно што они мисле.

Душан Радовић

Маријана Каралић: Душко Радовић (1991.)

Мирослав Б. Душанић: Неугасиви огањ


Неугасиви огањ

на једној старој слици мој отац бере хмељ
негдје у околини Пивница позира и смјешка се
с цигаретом без филтера у зубима
испред њега пун џак свјеже набраних цвјетова

на полеђини ове слике ћирилична посвета
исписана мастиљавом оловком: мојој драгој и
вољеној жени и првенцу, баш ми недостајете,
воли вас много, ваш Будимир

знао је отац да Путовођа води и одлучује
и да послије свега остаје само записана ријеч

Мирослав Б. Душанић

Објављено: БДЕЊЕ, Часопис за књижевност, уметност и културну баштину; год. XIII, бр. 45/46; Сврљиг, јул - децембар, 2015.

Мирослав Б. Душанић

Миодраг Павловић: Речи

Речи

Чим сване
казаћу им две нове речи
које су ми пале у сну
као плен
занемеће кад чују
шта је између
и кад низ језик сиђе
преко

Који науче између
пропашће у јарузи
између две врлети
који поверују у преко
неће се вратити
ни по води
ни по дну

млади ме питају
како се речи кују

Миодраг Павловић

Мирослав Б. Душанић

петак, 4. октобар 2013.

Миклош Радноти: Поздрави дан

Мирослав Б. Душанић
Поздрави дан

Сада већ руку ти љубим - овако
с тугом паорском! како је лепо
стајати на сунцу, док радосно
звецкају у калу усправне влати жита!

Види! где лешкарили смо клас је
полегао, на строгој плохи љубавни знак -
како се клања околина, и док се клања
пред тобом, у прашину клизи далеки звоник!

Стиже сањиво поподне: тишином га поздрави!
пољубац цвате на вршцима прстију твојих
а на длану ти се сенка рађа!
Само је поздрави раширених дланова!

Поздрави дан, јер још увек до пола
окренути стојимо на радосним пољима,
док на блиставим њивама звецка
у блату усправљена пшеница!

8. октобар 1929.

Миклош Радноти

Мирослав Б. Душанић

уторак, 1. октобар 2013.

Рајнер Марија Рилке: Да умрем, шта ћеш Ти, мој Боже?


Да умрем, шта ћеш ти, мој боже?

Да умрем, шта ћеш ти, мој боже?

Ја сам твој сталак и твој стожер;
Ја сам твој крчаг пун до врха
(па да се проспем? да се скрхам?);
ја сам ти смисао и сврха,
ти са мном губиш разлог свој.
Имати нећеш после мене
ни једну кућу где ти могу
шаптати речи занесене
топао поздрав, присно хвала.
Ја ћу са уморних ти ногу
спасти ко сомотна сандала
Шапће огртач голем твој.
Твој поглед, што га вазда чека
мој образ као јастук мекан,
доћи ће тада из далека
да мене тражи и не нађе
и клоне када Сунце зађе
крај страног стења, туђих смрека.
У мени зебњом звони јека:
шта ћеш да чиниш, Боже мој?

Рајнер Марија Рилке




Фотографије: Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Требало би да напишем пјесму (Самоћа)

Мирослав Б. Душанић
Требало би да напишем пјесму 
(Самоћа) 

Врата моје собе не отвара нико.
(Мислим да сам то већ једном написао.)
Кроз отворен прозор мирис влаге
И дјечији врисак.
Потом говор, лагани вјетар, шум лишћа,
Прве кишне капи.
На мом столу кафа, пјесме Богдановића,
Пјесме Лукића, Петер Хандке.
Ту су и Кустуричиних Сто јада.
Све ми познато
Али опет, тражим, откривам,
Провјеравам,
Има нешто што ме мучи, изједа изнутра.
Затварам прозор, постало је хладно.
Тако је хладно око мога срца.
(Једна је матица,
Не могу две мисли главне да буду.)
Слажем се са Богдановићем, остављам га
И узимам Лукића, читам насумице:
У вечност се може загазити
Као у бистар поток.
На ово немам ништа да додам, одустајем
Од Кустурице и Хандкеа.
Одустајем и од помисли да нешто
Сам напишем.
Са степеништа чујем кораке, неко се
Низ њих спушта, по обичају
Није покуцао на моја врата. Да ли прозор
Да отворим, соба све више постаје замка?

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Апел (Промјене)

© by Blanca Juan Palau
Апел (Промјене)

еманципацијски утицај је огроман
укинуте су породичне вриједности
нема више граница и приватности
прокључали сви демонски извори
и на Истоку се с Небом раскрстило
населила га поетика капитализма
из свих уста куљају сумпор и ватра
и сви траже и сви нуде нови израз
потиснуте страсти су изрониле на
површину и сад пливају као говна
Европо прихвати нас сазрели смо

Мирослав Б. Душанић

© by Blanca Juan Palau