Зоран М. Мандић: Жао ми је

Мирослав Б. Душанић

Жао ми је

Жао ми је што никада не прескочих
границу разума
што идох за собом
у трајању сопственог оснутка
што брже не полудих
међу немоћним критеријумима разума
што бих само оно што бих
црв у јабуци
стрепња међу облацима
пали анђео у претерано видљивом
заљубљеник који је осећао љубав
вишу од ње
Жао ми је пропале добронамерне наметљивости
што сам испричао свој живот себи
што сам гледао неке док су ме прислушкивали
избезумљени мојим схватањем Језика
што га превише нисам одавао
што сам испраћајући их враћао се у
позно стање свести
међу оболеле јаве и игриве јавке
Али коме да објасним песму која ме исисава
пред огледалом као и у сну
Вечити дужник огледалу
духу његових кривих линија
у који се никад не преселих
нити изађох из своје антрополошке посесивности
Непотребна ни себи ни другима
Ни овој песми која ме трпи
својом суморном патетиком

Зоран М. Мандић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Уморан...

уморан и болешћу сатрвен
у сутон потражим мир
на рубном подручју града
сједнем на хладан камен
удишем мирис барског муља
трулеж трске и локвања
с дивљим паткама испраћам
сунце на починак ... 

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Уморан

Кад сам уморан тад
очима дубоко се загледам
негдје далеко испод неба
видим паучинасто моју кућицу
гдје сједим испод лозе хладаре
и у тишини са сутоном тражим
свој мир чепркајући брлог
дјетињства на дувару кућице
која је негдје давно нестала

А ја свјестан свог постојања
одахнем и удишем све мирисе
моје земље док иза церанског
брда сунце силази на починак
на врелима нема више водарица
црном магијом све само слути

Савко Пећић Песа

У објективу: ЛЕШИНАР

Мирослав Б. Душанић

Сергеј Шчеглов: Двије пјесме (у пријеводу аутора)

Сергей Щеглов

Пријатељство

Ја сам запалио
цигарету.
Увукао сам дим
у себе.
Цигарета је увукла
мене.
И ми смо се спријатељили.

Сергеј Шчеглов

Мирослав Б. Душанић

Читаоци

Јуче,
прелиставајући странице
твог живота,
неочекивано за себе сам умро.
Вероватно ти си дочитао
мој живот
брже.

Сергеј Шчеглов

Мирослав Б. Душанић

Славица Гароња: Лефкада (фрагмент)

Лефкада (фрагмент)

Лефкада,
Онда се суновратило све.
И док на Итаци Одисеј остаје да се искупи
За проливену крв,
Склапам корице своје Црвене књиге,
Једног периода живота (овде ће остати
Отац заувек жив).
Да, заиста речи могу све, у језику
Свега има, али хридине Лефкаде,
Још су вечније,
Стајаће и после њих, и после нас.

Знам, вратићу се једном на Лефкаду.
Ко је њу видео, тај је сав мит видео.
Можда су му у том последњем погледу
Кроз прозор на терасу, остали као последње
Сећање и чуђење, ти џиновски, посечени пањеви.

Лефкада,
Тамо сам последњи пут била млада,
Са сопственим дететом – дете, још у сигурном,
Заштићеном,
Окриљу родитељском.
Зашто нас смрт увек изненади и превари?

(Он је стварно Отишао.
Када смо му пипнули чело, било је тако хладно,
Неземљаска, туђа хладноћа,
Из кога је стварно отишао живот.
Остао је само његов облик,
Његова љуштура, како рече Песникиња,
И то више није био Он).

И одједном спознах, у ово
Бранково доба, кад лисје жути и вене
Да то одлази део,
И чека,
И мене, и мене.

Утро ми је пут, сад знам и то,
И нема Целине живота без смрти,
Сад сам коначна, потпуна у зрењу
И гле, озарење:
Уместо смрти ружне и тужне, видим победу.
Страх, понижење тела, заменило
Лепоте смирење и
Утеха:
Стварно тамо нема патње, ни бола!

И онда сам схватила:
Отишао је у пределе дивне и сунчане,
Попут Лефкаде,
У моју Црвену свеску заиста
Се сместио, или на Итаку
Међу вечито стење, вратио се

Коначно.

Београд, 11. новембар 2010 – 26. октобар 2011

Славица Гароња

Мирослав Б. Душанић

Александар Солжењицин: Један дан Ивана Денисовича (фрагмент)

* 11. децембар 1918   † 03. август 2008

— Господ нам је завјетовао да се, од свега земаљског и пролазног, молимо само за хљеб насушни: »Хљеб наш насушни дај нам данас!«
— За сљедовање, дакле? — приупита га Сухов.
Али Аљошка тјера даље своје, наговара га више очима него ријечима, чак га и по руци милује, глади:
— Иване Денисовичу! Не смијемо се молити да нам пошаљу пакет или да добијемо порцију чорбе више. Што је људима високо, то је Богу ниско! Молити се треба за духовне вриједности, да нам Бог уклони из срца наталожено зло...

Александар Солжењицин

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: (Зароним у вријеме)

Мирослав Б. Душанић

зароним у вријеме
у његове мистичне дубине
с намјером да извучем
скривене тајне на површину
и увидим да је све друкчије
од оног што сам очекивао
да нема ни мистике ни тајне
вријеме је воћка црвљива
оно не зацјељује ране
отвара само нове
и гнијезди их у наше душе
као гладне птице ...

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић: Терет стварности

Мирослав Б. Душанић

Терет стварности

Из своје коже се не може
Звучи скоро молитвено
У предјелу који се растаче
У којем становници животаре
Не разликујући дан и ноћ
И савим је свеједно
Да ли под налетом моћи
Воде пјене и надолазе
Или варвари оштре ножеве

Мишел Фуко је у својим теоријама
Описао шта нас чека
Упорно тврдећи да човјек нестаје
Да наступа сумрак човјека
До његове постепене ликвидације

У суровој страсти необуздани
Појавили се из мрака у хордама варвари
Разјарени од дивље насладе
У незаситој глади зауздали нас и упрегли
У очи нам натоварили пијесак
Напунили уста и уши
И без имало гриже савјести натјерали нас
Да истјерамо себе из нас самих
И пузимо иза наших сјенки

Мирослав Б. Душанић

Мирослав Б. Душанић

Власта Младеновић: ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Власта Младеновић

ПЕСНИКУ ИЗ ПОЈЕЗНЕ

Мирославу Б. Душанићу

Пишем ти песму, писмо,
док траје затишје,
јер преписка је наша судбина,
језик истинска домовина.

Пишем ти песму, писмо,
јер одавно се видели нисмо;
ти си изагнан, негде у туђини,
а ја сам у изгнанству, у домовини.

Осуђен сам на ћутњу,
истина више не важи,
сваки доказ изазива бес, љутњу,
подобне су, потребне су лажи.

Сви су битни, сем песника,
чему онда толика паника,
чему лицемерне похвале,
кад би да нам скину главе.

Власта Младеновић

Мирослав Б. Душанић

Винко Шелога: Доручак детињства

Мирослав Б. Душанић

Доручак детињства

Сви причају шта су сањали.

Пуши се бакрач пуре
звече кашике о ћасу и зубе
оркестар чељади
витезова округле синије.

Око огњишта лари и анђели
Кућна змија под прагом
чувају посан живот
док грми.

До следеће синије ми ћемо порасти.

Винко Шелога

Мирослав Б. Душанић

Јованка Стојчиновић Николић: Поплава

Мирослав Б. Душанић

Поплава

Мјеримо висину ријеке у предвечерје
Као висину сунца што мјеримо
 
Тјерамо брда да расту

Пуцамо у облак
А одоздо нас заскаче
Дубина воде

Пљуште загрљаји до кољена
До рамена До грла

Свака капља над смрт обале наднесена
Подиже змијско клупко из легла

Стигла вода умјесто хода
У кораке
У ципеле
Над обале усред траве
Житу преко паса
Дође нам до главе

Сад дишемо с водом у устима

Скупило се цијело село...
Ваља воду наддисати
Ваља воду посркати
Или ће нас прогутати
Та питома звијер

Јованка Стојчиновић Николић

Мирослав Б. Душанић

Васа Павковић: Тежина речи

Мирослав Б. Душанић

Тежина речи

Неизвесност је тврђа од гранита
и има голему гравитацију,
каже Монтале у једној песми.

Понекад видим себе као тај гранит
и, наравно, свој живот као тамну воду,
у коју тоне тај гранит.

Речи су сувишне, али не знамо
шта бисмо без њих.
Рецимо: тежина као лакоћа и обратно.

Васа Павковић

Мирослав Б. Душанић

Гистав Доре (Paul Gustave Doré): Потоп

Мирослав Б. Душанић: Предах

Фотографије: Мирослав Б. Душанић